Izabelu jednog jutra majka nije pronašla u krevetu: 9 godina kasnije, nađen je audio-snimak i prolaz koji je vodio do zvučno izolovane prostorije

U jesen 1991. godine, predgrađe Portlanda u Oregonu potresao je nestanak petogodišnje devojčice. Mala Izabela nestala je iz svog kreveta 15. oktobra, a majka je zatekla otvoren prozor i prazninu koja je obećavala noćnu mora. Devet godina kasnije, slučaj koji je decenijama zbunjivao istražitelje počeo je polako da dobija konture zahvaljujući jednoj, naizgled običnoj igrački.

 Ilejn je ubrzo pokrenula policijsku istragu, helikopteri su kružili nad šumama, psi tragači pretraživali svaku stazu, a stotine volontera pridružilo se u potrazi. Ali tragova nije bilo — nijedan otisak prsta, nijedan znak borbe, nijedna naznaka kuda je mala Izabela otišla.

Nestanak je duboko pogodio i porodicu. Ilejn se ubrzo nakon gubitka ćerke razvela i preselila u novi stan, pokušavajući da nastavi život. Njena svakodnevica kao medicinske sestre bila je ispunjena brigom za druge, ali sopstvena tuga nije jenjavala.

Čarls, njen bivši suprug i vešt stolar, povukao se u svoju radionicu. Tražio je utehu u rukama koje su gradile, popravljale i stvarale, dok je istovremeno posećivao grupne psihološke terapije kako bi se nosio sa sopstvenim osećanjem krivice i nemoći.

Godine su prolazile, a slučaj je bio gotovo zaboravljen. Mediji su se povukli, tragovi su iščezli, a sumnja je ostala samo u sećanjima roditelja i komšiluka. Ipak, nakon devet godina, nesvakidašnji detalj promenio je sve: majka je pronašla staru igračku za snimanje svoje ćerke.

Kada je preslušala kasetu, misteriozni klupko polako se počelo odmotavati. Zvuci, šapat i snimci iz prošlosti otkrili su tragove koje istražitelji nikada nisu mogli da povežu, ostavljajući otvorena pitanja koja i danas zapanjuju javnost.

Godine nakon nestanka Izabele, Ilejn je počela da sakuplja svoje uspomene u kutiji sa starim igračkama. Među njima pronašla je rekorder sa kasetama koji je kupila ćerki za peti rođendan. Na prvi pogled obična igračka, ali taj uređaj ubrzo je postao ključ za otkrivanje strašne tajne.

Pustila je jednu od kaseta i začula glas svoje petogodišnje ćerke:

„Testiranje, ovo je Izabela Mari Rouds i imam pet godina.“

U početku je sve zvučalo kao nostalgična uspomena. Ali zatim je u pozadini čula poznati mužev glas kako doziva ćerku:

„Izi, dođi u sobu za princeze kad završiš sa tim.“

Ilejn je prvo pomislila da je to bezopasan snimak, ali joj se u stomaku javila nelagodnost. Morala je da ode na posao. Pozvala je Čarlsa da je pita gde je, a on je rekao da je na putu ka grupnoj terapiji i da se slobodno vrati po svoju dozvolu.

Vraćajući se po dokument, Ilejn je obišla sobicu svoje ćerke. Primetila je da je orman u sobi pomeren i iskrivljen. Pomislila je da se to može popraviti kupovinom novog dela. No, kada se vratila kući, nešto je bilo potpuno drugačije.

Svetlo je sijalo iz Čarlsove sobe, a u njoj je bio njegov prijatelj, Metju Tenk. Stvari su bile rasute po podu, a atmosfera je bila napeta i neobjašnjiva. Metju je, iznenada, fizički napao Ilejn i bacio je na krevet u sobi njene ćerke.

U toj borbi, orman je pao i udario u pod, otkrivajući tajni prostor prepun kaseta. Metju je zgrabio nekoliko traka i pobegao, dok je Ilejn uspela da pozove policiju.

Kada je policija stigla, pregledali su kasete, sve obeležene kao „soba za princeze“. Na njima je bilo mnogo snimaka. Na jednom od njih Čarls se vidi kako odvodi petogodišnju Izabelu u tajni podrum kuće i naređuje joj da „pozira“.

Međutim, to nije bio kraj misterije. Policija je shvatila da je Čarls, kao vešt stolar, dobro sakrio tajnu prostoriju. Udaljeni, uski prolaz, osvetljen ružičastim svetlom, vodio je do zvučno izolovane sobe.

Kad su konačno provalili u prostoriju, zatekli su Izabelu — sada tinejdžerku — živu i zdravu. Soba je bila ispunjena igračkama, ali ne samo dečijim: bile su tu i predmete za odrasle, kao i kamera na postolju sa reflektorima.

Devojčica nije odmah prepoznala majku. Tek kada joj je Ilejn nacrtala leptiriće slične onima koje je decenijama ranije oslikavala po zidovima sobe, Izabela je uletela u majčine ruke, shvativši da je to stvarna majka.

Ispostavilo se da je Čarls decenijama manipulirao Izabelom psihološki. Devojčici je govorio da je izbila nuklearna katastrofa i da su samo oni preživeli. Takođe joj je tvrdio da je „odabrana“ da rodi dete kako bi spasila ljudsku rasu.

„Rekao je da je ono što radimo lepo i da sam ja stvorena za njega,“ rekla je zbunjena Izabela majci, suzama u očima.

Ovi snimci pokazali su nevjerojatnu kombinaciju zlostavljanja, manipulacije i prikrivanja. Ilejn je sa nevericom posmatrala kako je njen muž, čovek kojeg je poznavala i volela, koristio sofisticirane metode da sakrije decenijsku tajnu.

Ono što je naizgled bila obična igračka i kaseta, postala je ključ za otkrivanje jedne od najsloženijih i najjezivijih tajni. Ilejn je, decenijama posle nestanka, uspela da spasi ćerku i otkrije pravu prirodu Čarlsovih dela.

U međuvremenu je policija našla Čarlsa i Metjua u kući u predgrađu Portlanda udaljenu pet minuta vožnje, gde su uhapsili još šestoro muškaraca, starosti od 30-60 godina. Policija je iznela dokaze iz kuće – sve trake sa materijalom sa dečjom pornografijom koju su delili među sobom.

Čarls je policiji priznao da je odveo uspavanu ćerku u tajnu sobu u podrumu kobne noći u oktobru 1991. dok je Ilejn bila na poslu. Ostavio je otvoren prozor kako bi zavarao istražitelje. Na pitanje zašto je to uradio, rekao je: “Ona je bila moja, zašto je ne bih zadržao?”

Majka i ćerka, koja je tek počinjala da shvata težinu svoje situacije, zagrlile su se u suzama.

– Policija mi je sve objasnila. Tata me je lagao – rekla je majci.

Pred njima je sada bio dug oporavak. Ilejn je bila svesna da to neće biti lako, ali da će kroz to proći zajedno sa svojom ćerkom, koju je neočekivano pronašla nakon devet dugih, bolnih godina od njenog nestanka.