Neraskidiva veza

Prošla je ponoć. Ketrin Klinton je uvek na taj posebni dan u svom životu osećala nepodnošljiv bol u srcu, a tokom poslednjih nekoliko godina naučila je koliko sudbina može da bude strašna i nepredvidljiva.
Roditelje je izgubila dok je bila sasvim mala, ali zahvaljujući brizi svog dede, iz detinjstva je pamtila mnogo lepih trenutaka. Deda je bio strog, ali ju je mnogo voleo i naučio je svoju unuku da se nosi sa svim životnim nedaćama. Ipak, još jedan težak gubitak pokolebao je njenu veru u lepu budućnost, ali po Ketrininom izgledu nije se moglo zaključiti da joj je duša ranjena… Preuzela je od dede vođenje lučkog lokala u Mejnu, imala je mnoštvo poznanika i nekolicinu dobrih prijatelja. Međutim, ono što joj je značilo sve u životu, nije više imala – svoju bebu.
Romana Bejtsa smatrala je krivcem za to, a bio je njena velika ljubav. Ketrin je do pre nekoliko godina baš uživala u životu, a za razliku od nje, Roman je bio veoma principijelan. Odluke je uvek donosio tek kada bi dobro razmislio, i možda ju je baš zbog toga neodoljivo privlačio. Uživala je da u njegovu isplaniranu svakodncvicu unese haos. Pored toga, očaravala ju je njegova nežnost. Poznavali su se celog života, pohađali su istu gimnaziju – on je bio zvezda fudbalskog tima, a ona svake žurke.
Pre nego što se zaljubila u Romana imala je nekoliko bezazlenih afera. Ipak, jedan poljubac s njim odlučio joj je sudbinu.
Iako je Roman otišao na koledž, a Ketrin nije, potrajala je njihova veza. Svaki slobodan trenutak provodili su zajedno, bila je uverena da zna sve njegove tajne, ali nije znala onu najveću, koju je ljubomorno čuvao.
Pre četiri godine Ketrin je zatrudnela i bila je van sebe od sreće. Ni u jednom trenutku nije posumnjala u to da će se i Roman radovati kad mu saopšti novost, jer je nekoliko meseci ranije završio fakultet i zaposlio se. Bezbroj puta rekao joj je da je voli više od svega na svetu i, mada nikad nisu razgovarali o braku, Ketrin je verovala da će se venćati.
Međutim, uprkos njenim očekivanjima, Roman je bio šokiran vešću, ali ne zato što je nije voleo, nego što ni po koju cenu nije želeo da postane otac.
Tada joj je poverio porodičnu tajnu, koja je njegovom bratu blizancu i njemu slomila srce. Patrik je bio toliko pogođen da s roditeljima godinama nije progovorio ni reč, jer su oni, iz samo njima znanih razloga, napustili trojicu starijih sinova odselivši se iz Čikaga u Mejn. Sa sobom su poveli
dvogodišnje blizance Patrika i Romana, koji su tu strašnu tajnu saznali tek kada su postali punoletni.
Ako je njegov otac bio u stanju da ostari trojicu sinova, kako bi on, Roman, mogao biti dobar otac? Dete Bejtsovih neće biti srećno, tvrdio je. Ketrin je pokušala da ga ubedi da će biti divan otac, jer je u to iskreno verovala. Najzad, on je advokat koji zastupa dečja prava. Ipak, Roman joj je rekao da, osim materijalne podrške, ne želi nikakvu ulogu u životu njihovog deteta i tvrdio je da će mu ona zbog toga biti zahvalna.
Ketrin je bila isuvišc ponosna da bi insistirala, verujući pritom da će moći sama da podiže dete, a njegovu materijalnu pomoć grubo je odbila. Njena beba biće Klinton. A Roman joj je slomio srce, koje nije moglo da prihvati surovu istinu – da će morati da živi bez njega.
Te noći kad su se posvađali, Ketrin je izgubila bebu. Romanov brat Patrik odvezao ju je tada u bolnicu i bio je sve vreme uz nju, držao je za ruku i tešio, a svake godine u proleće, na taj strašni dan brisao joj je suze.
I ovoga puta bio je uz nju. Otišao je kući pre dva sala. Romana što se tiče, Ketrin i on od te noći nisu progovorili ni reč. Pa ipak, nije prestala da ga voli. Ketrin nije izgubila samo dete, nego i veru u budućnost… Uzdišući, brisala je šank kad joj je pažnju privuklo šuškanje iz ugla bara. Instinktivno je uzela bejzbol palicu ispod šanka i oprezno pošla u pravcu odakle je dopirao sumnjivi zvuk. Bila je spremna da udari svom snagom, a onda je ispod stola ispuzala tamnokosa tinejdžerka, kojoj nije bilo više od četrnaest godina. Panično se osvrtala oko sebe, a onda se izvinila Ketrin što se zadržala iako je bar zatvoren.
– Bože – prošaputala je Ketrin, a devojčica je nesvesno ustuknula, kao da se uplašila.
– Ne boj se – odložila je palicu na sto. -Sve je u redu, niko te neće povrediti. Ja sam Ketrin. A ti?
Klinka je ćutala.
– Nisam te viđala ovde. Odakle si?
Dva nepoverljiva oka i dalje su je gledala.
– Ne želiš da pričaš sa mnom? Dobro. Jesi li gladna? Mogu da ti napravim sendvič.
– Molim sa šunkom i sirom.
– Hoćeš li i šolju mlcka?
– Vodu.
Sudeći po izgužvanoj ali Armiranoj odeći, Ketrin je zaključila da je mala skitnica iz dobrostojeće porodice.
– Platiću hranu – rekla je pridošlica prateći gazdaricu u kuhinju.
– Ne, kuća časti – uzvratila je Ketrin, pa je brzo pripremila sendvič.
Devojčica je halapljivo zagrizla, obliznula usne, pa je upitala:
– Zar vi niste gladni? Ćele večeri ništa niste jeli.
– Otkud to znaš? – iznenadila se Ketrin.
– Posmatrala sam vas dok sam razmišljala o tome možete li mi ponuditi posao.
– Koliko to je godina?
– Osamnaest.
– Ne verujem! Možda četrnaest?
– Pa, skoro – nasmešila se devojčica.
– Dakle, trinaest. Znaš, trudim se da poštujem zakon i zato ne zapošljavam malolctnikc.
– Ali mogla bih da brišem stolove i da čistim kad je lokal zatvoren. Niko me neće videti, pa to onda nije protivzakonito.
– U redu, predložiću ti nešto. Reci mi kako ti je ime i ispričaj svoju priču, pa ćemo porazgovarati o poslu.
Progutavši poslednji zalogaj, predstavila se:
– Ime mi je Mojra.
– Zar nemaš prezime?
– Samo Mojra – prkosno je ponovila devojčica.
– Odakle dolaziš?
– Iz Portlenda.
– Sigurna sam da se tvoji roditelji brinu.
– Možda – slegnula je ramenima.
– Onda ih pozovi ako želiš da ostaneš ovde. Moraju znati da ti se ništa ružno nije dogodilo.
Mojrine oči napunile su se suzama.
– To ne mogu!
– Šta se dogodilo? Jesi li trudna?
– Šta vam je? Pa ja sam još dete!
– Zašto si onda pobegla od kuće? Jesi li razgovarala s roditeljima? Za svaki problem postoji rešenje.
Mojra ju je pogledala pravo u oči.
– Jeste li vi razgovarali sa čovekom koji vam je slomio srce?
– Šta to znači?
– Plakali ste kad ste zaključali lokal, a Iju di plaču samo ako ih neko povredi. Dakle, jeste li pričali s njim? – malo je sačekala, a kako odgovor nije dobila, nastavila je:
– Niste, zar ne? Pa zašto bih ja to učinila? Samo zato što sam dete?
– Možda – rekla je Ketrin. – Ipak, malo-lclna si, a misliš da si dovoljno odrasla da sama donosiš odluke.
– Ako mi ne date posao, moraću na ulicu. Hoće li vam savest to dopustiti? Možda u drugom lokalu ljudi neće biti fini prema meni kao vi.
– Dobro, najduže nedelju dana – kapitulirala je Ketrin. – Ispričaj mi, pomoći ću ti da pronađeš najbolje rešenje za svoj problem.
– Ako to podrazumeva poziv roditeljima, ne dolazi u obzir. Mogu li da prespavam ovde?
– Možeš.
***
Roman je sedeo u kancelariji posmatrajući fotografiju nestalog deteta. Mojra Mor ima jedva trinaest godina, ali deluje starije i ozbiljnije. Policija pretpostavlja da je u Mejnu, a pre dve nedelje pobegla je iz kuće u Portlendu. Najverovatnije nije otela, svojevoljno je otišla. Spakovala je svoje stvari i krenula u neizvesnost.
Mladi begunci uglavnom potiču iz porodica u kojima su poremećeni odnosi. O slučaju Mojre Mor Roman nije znao detalje, ali je znao da joj je potrebna pomoć. Kad god bi sreo dete u nevolji, setio bi se svoje napuštene starije braće, za koju je saznao tek kada je u potkrovlju kuće slučajno pronašao stare fotografije. Kako su se osećali Rajan, Šon i Majki kad su shvatili da su ih roditelji napustili? Koliko su se nadali i čekali da mama i tata dodu po njih? Da li im je bilo dobro u hraniteljskim porodicama? Ili je i socijalna služba zatajila kao i njihova porodica?
Nedavno je prvi put sreo braću. Izbegavali su bolnu temu, ali kad-tad moraće da progovore o tome. Patrik je sve to mnogo teže podneo, pa je otišao od kuće i od tada ne razgovara sa ocem i majkom. Nije se ćuo ni s Romanom sve dok nije dogovorio susret s njihovom starijom braćom. Roman je, doduše, ostao u kontaktu s roditeljima, ali je sve to teško preživljavao. I baš zbog svoje napuštene braće izabrao je posao kojim se danas bavi: pomaže deci i mladima u nevolji, bori se za njihova prava, posreduje između roditelja i dece i brine o tome da napušteni mališani budu smešteni u dobre hraniteljske porodice.
Doduše, samo ponekad polazilo mu je za rukom da izgladi narušene porodične odnose… Iz razmišljanja ga je prenuo zvuk telefona.
– Romane, ovde Džo Saton iz policije. Jesi li dobio sliku Mojre Mor?
– Da, na mom je pisačem stolu.
– Malopre sam se vratio s ručka i čini mi se da se mala krije kod Ketrin. Znaš na koga mislim? Na onu curu koja pravi najbolju riblju čorbu.
– Da… Jesi li siguran da si video baš Mojru?
– Jesam.
– Pa zašto je nisi doveo? – Džo Saton i Roman zajedno su rešili mnoge slučajeve.
– Prethodno sam pregledao neka
dokumenta i učinilo mi se da tu nešto nije u redu. Mislim da bi trebalo da porazgo-varaŠ s devojčicom, a ja ću se raspitati o tome zašto je pobegla. Siguran sam da će Ketrin brinuti o njoj, zato je nisam poveo sa sobom. Ne želim ništa da preduzmem dok ne proverim Mojrinu porodicu. Možeš li odmah da odeš i da poprićaš s njom?
– Krećem – Roman je sa stola uzeo fotografiju. – Kasnije ću navratiti kod tebe. Da dovedem i malu?
– Ne moraš, tamo je sigurna, ali o svemu popričaj s Ketrin.
***
– Čovek s kojim si razgovarala sigurno je policajac – zaključila je Mojra. – To se vidi na kilometar.
– Da, bio je to Džo Saton – potv rdila je Ketrin. – Često ovde navraća da ruča. Daje došao zbog tebe, to bi mi rekao. Uostalom, otišao je, što znači da te nije prepoznao.
U tom trenutku u lokal je ušao Roman.
– Brzo idi u kuhinju – prošaputala je Ketrin, a srce joj se popelo u grlo. – Reci Reti da je došao Roman. Ona zna šta treba da učini, a tebi ću kasnije sve objasniti. Veruj mi, sve će biti u redu.
Pošto je Mojra otišla, Ketrin je s blokom u ruci prišla stolu za kojim je sedeo Roman. Snagom volje potisnula je uzbuđenje, pa mu se smireno obratila:
– (iodinama te nisam videla. Mislila sam da posećuješ isključivo otmene lokale.
– Poštedi me zajedljivih komentara i donesi mi čorbu.
Ketrin je zabeležila porudžbinu, ali se nije pomerila s mesta.
– Jesi li došao da se vidiš s porodicom?
-Nc!
– Ako tražiš Patrika, on će doći kasnije.
– Nisam ovde zbog Patrika.
– Oh – Ketrin je odglumila iznenađenost, pri čemu je, kao slučajno, dodirnula njegovo koleno. Trnci su joj se sjurili niz kičmu od tog dodira i, ugledavši sjaj u njegovim oči ma, morala je da izgovori: – Onda si tu zato što čezneš za mojim društvom? – provokativno je snizila ton. – Šta mogu da učinim za tebe, Romane? Možda si zaključio da ti nedostajem posle svih ovih godina? Treba li da nastavimo tamo gde smo stali?
Roman je energično odmahnuo glavom, jer je znao da ga ona provocira.
– Tvoja ponuda zvuči primamljivo, ali ovde sam službeno. Kod tebe se krije de-vojčica koja je pobegla od kuće. Šta je, maca ti je odgrizla jezik?
Ketrin ga je zbunjeno gledala kao da ne razume o čemu on priča.
– Kakva devojčica?
– Malolctnica koja radi kod tebe – strogo ju je pogledao. – Džo Saton ju je video ovde, a video sam je i ja kad sam ušao. Razmisli, Ketrin! Devojčici je jedva trinaest godina, to je protivzakonito!
Ketrin je uzdahnula.
– Protivim se tome da deca rade, Romane. Kao da to ne znaš!
Roman je iz novčanika izvukao fotografiju spustivši je na sto.
– Znači, nisi je videla?
– Nikada – odgovorila je Ketrin. – A šta je skrivila?
– Pobegla je od kuće. Evo, ovde piše -izvukao je dokumenta iz akten-tašne. – Zar nećeš bolje da pogledaš? Ili se plašiš da bi se mogla odati?
– Dosta! Ne moram to da trpim – Ketrin se okrenula da pođe, ali ju je Roman uhvatio za ruku.
– Onda jedovedi!
– Ako želiš da njuškaš po mojoj kuhinji ili stanu, samo izvoli! – rekla je toliko glasno da su je mogli čuti i na ulici. – Neću te sprečavati, ali ti to nikada neću oprostiti -ledeno ga je odmerila. – Znaš, mnogo toga nikada ti neću oprostiti.
Roman je osetio neodoljivu želju da je zagrli i poljupcima otopi led oko njenog srca, ali se uzdržao. Kako bi bilo lepo kad ona ne bi sve komplikovala, pomislio je.
– Ketrin, molim te, nemoj to da doživljavaš lično.
– Čudno, ali samo tako mogu to da doživljavam. Dovodiš u pitanje moj integritet. Ako ipak želiš da pregledaš kuhinju i stan, samo napred. Šta čekaš?
Mogao je da joj poveruje i da ode, ali je ipak pošao pravo u kuhinju. Zahvaljujući Ketrininoj galami, u kuhinji nije bilo nikoga osim kuvarice.
Mada su nekad bili prijatelji, Reta je Romana neprijateljski odmerila.
– Jesi li ovde videla neku tinejdžerku?
Kuvarica se osvrnula oko sebe.
– Misliš da ovde ima nekoga?
– Sad nema, ali bilo je pre deset minuta!
– Previše sam zaposlena da bih gledala ko ulazi i izlazi. Ako nisi primetio, zauzeti su svi stolovi u lokalu, pa Ketrin pada s nogu od posla – ponosno je odgovorila Reta. – A sad, izađi iz moje kuhinje!
Roman je požurio do Ketrin, koja je stajala iza šanka.
-1? Jesi li nekoga pronašao?
– Samo Retu. Ljubazna je kao i obično -prezrivo se nasmešio.
Nastavak na strani 2 ►