Nesreća je od Karla načinila usamljenika. Od čoveka punog života,koji je zavoleo život i brinuo se o prijateljima i rođacima, postao je hladna mašina.
***
On je svoje ranjeno srce ogradio gvozdenim oklopom. Život je za njega postao besmislen. Sada je ponovo bio preplavljen osećanjima.
Njegov sin je sada imao sedamnaest meseci. Uskoro će ga ponovodržati u rukama. To je bilo čudo za koje se molio svake noći u tišini
Uskoro će ponovo videti svog voljenog sina. Od prvog trenutka kada ga je ugledao po rođenju zavoleo ga je tako strasno da je kasnije bol uništila svu njegovu životnu snagu.
Duboko je udahnuo vazduh. Zaboravio je za trenutak da izdahne. Nije bilo ni čudo, jer je duže od godinu dana sanjao o tome kako će ponovo pronaći Antonia.
Beskrajne mesece koje je proveo razdvojen od sina radio je danonoćno kako bi zaboravio na nepodnošljivi bol, koji je na njegovom licu urezao tragove.
Nesreća je od Karla načinila usamljenika. Od čoveka punog života, koji je zavoleo život i brinuo se o prijateljima i rođacima, postao je hladna mašina.
On je svoje ranjeno srce ogradio gvozdenim oklopom. Život je za njega postao besmislen. Sada je ponovo bio preplavljen osećanjima. Njegov sin je sada imao sedamnaest mesed. Uskoro će ga ponovo držati u rukama. To je bilo čudo za koje se molio svake nod u tišini svoje sobe.
Neposredno posle telefonskog razgovora otvorio je vrata dečje sobe koja su bila zaključana od onog dana pre četrnaest meseci, kada je Sara odvela sa sobom malog Antonia. Od tog dana ništa nije pomerano. U sredini sobe stajao je krevet u kojem su generacije i generacije Misonijevih spavale u prvim mesedma svog života. Iznad njega je visio dečiji telefon sa domaćim životinjama. U ručno pletenoj korpi bile su igračke, koje njegov sin nikad nije dodirnuo.
Od pomisli na to da će njegovo dete ponovo biti tu, srce mu se ispunilo srećom, a kolana su mu zadrhtala. Iznenada ga je napustila snaga. Izraz njegovog lica se smrado kada je pomislio na razlog povratka svog sina. Kreditno odelenje mu je saopštilo preko telefona da je njegova supruga, koja je živela odvojeno od njega, umrla.
On je bio odgovoran za njen kredit i za kuću u Londonu. Da ona nije falsifikovala njegov potpis Antonio bi bio zauvek izgubljen. Kakva ironija sudbine.
– Sirota Sara – promrmljao je – nadam se da će naći mir.
Duboko je udahnuo vazduh. Zaboravio je za trenutak da izdahne. Nije bilo ni čudo, jer je duže od godinu dana sanjao o tome kako će ponovo pronaći Antonia.
Beskrajne mesece koje je proveo razdvojen od sina radio je danonoćno kako bi zaboravio na nepodnošljivi bol, koji je na njegovom licu urezao tragove.
Nesreća je od Karla načinila usamljenika. Od čoveka punog života, koji je zavoleo život i brinuo se o prijateljima i rođacima, postao je hladna mašina.
On je svoje ranjeno srce ogradio gvozdenim oklopom. Život je za njega postao besmislen. Sada je ponovo bio preplavljen osećanjima. Njegov sin je sada imao sedamnaest mesed. Uskoro će ga ponovo držati u rukama. To je bilo čudo za koje se molio svake nod u tišini svoje sobe.
Neposredno posle telefonskog razgovora otvorio je vrata dečje sobe koja su bila zaključana od onog dana pre četrnaest meseci, kada je Sara odvela sa sobom malog Antonia. Od tog dana ništa nije pomerano. U sredini sobe stajao je krevet u kojem su generacije i generacije Misonijevih spavale u prvim mesedma svog života. Iznad njega je visio dečiji telefon sa domaćim životinjama. U ručno pletenoj korpi bile su igračke, koje njegov sin nikad nije dodirnuo.
Od pomisli na to da će njegovo dete ponovo biti tu, srce mu se ispunilo srećom, a kolana su mu zadrhtala. Iznenada ga je napustila snaga. Izraz njegovog lica se smrado kada je pomislio na razlog povratka svog sina. Kreditno odelenje mu je saopštilo preko telefona da je njegova supruga, koja je živela odvojeno od njega, umrla.
On je bio odgovoran za njen kredit i za kuću u Londonu. Da ona nije falsifikovala njegov potpis Antonio bi bio zauvek izgubljen. Kakva ironija sudbine.
– Sirota Sara – promrmljao je – nadam se da će naći mir.
