Nakon nekoliko trenutaka Garet Kembridž pojavio se ponovo na površini vode, ali glava mu je bila oblivena krvlju. Doplivao je do obale poslednjom snagom i zario glavu u mokri pesak.
Ketrin je uzdahnula s olakšanjem. Znači, ipak se nije dogodila tragedija. Kakva sreća! Izašla je polako iz čamca, osvrćući se oko sebe, ali niko nije bio svedok ovog nemilog događaja.
Bila je uznemirena još uvek i osećala je krivicu zbog te brze vožnje, zbog toga što se prepustila svojim osećanjima i nije obraćala pažnju ni na brzinu, niti na eventualne kupače. Istina, nije volela tog Gareta, ali, ipak to nije razlog da naleti čamcem na njega. Ne, nikako! Ona to nije uradila namerno! Ona to nije želela! O, da li će je pozvati na odgovornost? Da li će je strpati a zatvor? Da li je on prepoznao kada je pogledao tim svojim prodornim, zelenim očima?
Sakrivena iza jednog drveta posmatralaje Gareta kako ustaje polako i kako pokušava da stigne do svoje kuće, držeći se za glavu. Ketrin je zaplakala gorko. Htela je da potrči prema njemu, htela je da mu pomogne i da se izvini, ako je to uopšte moguće u ovoj situaciji, ali toga trenutka neki ljudi su se skupili oko njega i uveli ga u kuću.
Sada više nije imala hrabrosti da ode u njegovu kuću. Šta bi joj rekli ti ljudi? Da li bi je linčovali? O, da je Mod ovde bilo bi joj lakše, ali ovako, ona je bila sama, potpuno sama na svetu …
Ni sama nije znala kako je stigla do svoje sobe. Osetila je samo veliku želju, potrebu da se isplače, da joj suze olakšaju tragedije koje se događaju jedna za drugom.
Kada je obrisala i poslednju suzu sa svog obraza, sela je i razmišljala šta da uradi. Da li da se sama prijavi lokalnoj policiji? Da li treba da zove lekara? A, šta ako je njegova povreda smrtonosna? Udarac je bio jak, bilo je dosta krvi… šta ako umre? Nju će optužiti, ona će biti ubica!
