Ne, ovaj neće biti kao ostali. Ta misao, kao iznenadni treptaj ženske intuicije, proletela je kroz Valerijinu glavu čim ga je ugledala na ulazu u restoran. Uzbudljiva, optimistična misao koja joj je u deliću sekunde ulila neku živost i vedrinu. Ali, kao i sve ugodne misli, u Valerijinom slučaju nije dugo trajala pred naletom njenog uobičajenog realizma. Naravno da će biti kao ostali, jer svi su oni isti. Tako je, otprilike, glasila druga, realistička misao koja je sledećeg trenutka potisnula onu prvu.
Valeri di Melo nije bila pesimista, ali u njenoj trideset šestoj godini iskustvo ju je naučilo da se ne nada nečemu… Bar kad su oni u pitanju. Taj „rod“, sa viškom progesterona, čvrstim mišićima i maljavim grudima, a u najvećem broju slučajeva, i sa nedopustivim viškom samouverenosti i previsokim mišljenjem o sebi. I uz sve to, „rod“ sačinjen od slabosti i karakternih mana. Jednom rečju, muškarci. Valeri se sve češće pitala šta bi se dobro uopšte moglo očekivati od nekog od njih. No, bila je svesna da su muškarci neophodni, bar kad su izvesne životne stvari u pitanju i ona je upravo zbog tih životnih stvari sada sedela ovde, u otvorenoj bašti svog omiljenog restorana Telahejzi, spremna da upozna Čoveka po imenu Danijel Sala.
Stigla je ranije na mesto sastanka i već desetak minuta sedela je za stolom, rashlađujući se sokom od limuna i mente, u visokoj, zamagljenoj čaši. Danijel Sala bio je dvanaesti muškarac koji se javio na njen oglas, u proteklih mesec dana upoznala je već jedanaestoricu. Jedanaest bezvrednih muških „primeraka“.
