Miris mora

Silvi Pike je svratila u pekaru odakle je izašla sa jednim bagetom, dugim francuskim hlebom za staru gospodu Numanson i nekoliko kroasana koje je nameravala da pojede sedeći na nekoj od klupa glavne plaže u Sen Tropeu. Ostalo joj je još da kupi nešto voća za drugu staricu o kojoj je brinula, gospođu Marten, a da se posle toga vrati knjizi i ispitima. Tek je bila završila prava i poslovi preko leta su joj omogućili da plati stan i hranu do polaganja advokatskog ispita posle koga je nameravala da potraži posao u nekoj od ovdašnjih advokatskoj kancelarija. Dopadala joj je uzbudljiva i vesela atmosfera ovog šarmantnog gradića na Francuskoj rivijeri i ako bude imala sreće, razmišljala je, ovde će nastaviti i da živi potpuno samostalno. Andre Marso, momak sa kojim se zabavljala tokom poslednje godine studija bavio se skulpturom i nije delio njeno mišljenje. Ostao je u Marseju i bio je veoma ljut kada mu je Silvi posle jedne svađe izazvane njegovom bezrazložnom ljubomorom predložila da se presele u Sen Trope kao i to da će otići sa njim ih bez njega. Posle se Silvi spakovala u nameri da potraži svoju sreću na nekom drugom mestu, iako je mnogo toga između njih još ostalo nedovršeno. U početku se pitala da lije to možda ishitrena odluka, ali kako je vreme prolazilo sve više je uviđala daje postupila ispravno. Povremeno bi se setila onih lepih trenutaka koje su zajedno proveli, ali bi se setila i onih mučnih scena kad bi joj se obratio ili približio drugi muškarac bez obzira na to da li je u pitanju bio kolega sa studija ili momak neke njene prijateljice.
Sela je na klupu i posmatrala sredovečnog Amerikanca, kantri pevača i uličnog zabavljača kako sedi na mornarskom sanduku sa violinom ispod levog uha i peva, a pri tom udara levom petom po pločniku. – „0, Francuzi su u luci“ – pcvao je lepim baršunastim glasom, a u futroli od violine videla je popriličnu sumu koju je dobio od meštana i turista u prolazu. Dok je svirao, na licu mu se čitala napeta pažnja kao da mu violina priča nekakve čudesne bajke. Silvi se mašila za novčanik da bi ostavila i sama neki cent, ali na svoju žalost shvatila da ga je negde usput izgubila. U njemu je bila plata koju je jutros dobila od gospođe Numanson, pa je u trenutka uhvatila panika. Doduše, gospođa Numanson bi joj mogla dati nešto novca unaprcd da se tih dana nije selila u Marsej kod sina. Od para one druge stare gospode o kojoj se brinula, platila je malu sobu na periferiji tako da joj nije ostalo gotovo ništa. Još jednom je izvrnula čitav sadržaj iz torbe na klupu, ali uzalud. Devojčica koja je mogla imati oko pet godina joj je prišla i radoznalo gledala u sadržaj Silvine torbe.
– Šta se nalazi ovde? – devojčica je ljubopitljivo pokazala prstom na mali neseser sa šminkom.
– Štošta! – osmehnula se Silvi.
– Monik ima mnogo šminke – rekla je devojčica.
– Monik je tvoja mama, zar ne? I sada te sigurno traži? – odvratila je Silvi vraćajući stvari u torbu. – Kako se zoveš?
– Bela Lamar. Monik nije moja mama. Ona samo izlazi sa tatom, a moja mama nije živa – reče Bela.
– Žao mi je, dušo – Silvi joj je uputila saosećajni pogled.
– Ne sećam je se, jer sam bila mnogo mala kad se to dogodilo -reče dete. – Moj tata je pisac. Zove se Filip Lamar.

Nastavak na strani 2
– Kažeš Filip Lamar?! – zainteresovano je pogledala Silvi. – Čula sam za njega, ali nisam znala da živite ovde.
– Ovde smo preko leta i imamo kuću na vidikovcu – objasnila je devojčica.
– A gde je tvoj tata sada? – intercsovalo je Silvi.
– Tamo pored onog automobila sa jednim prijateljem – Bela je pokazala rukom prema parkingu.
– Da, vidim ga – potvrdila je Silvi.
– On se raspituje za moju novu bcbi-sitcrku – kazala je Bela Lamar. – Možeš li ti da me čuvaš?
– Bela, meni jeste potreban posao, ali nisam sigurna da će tvoj tata pristati da me zaposli, jer me ne poznaje – odvratila je Silvi.
– Idem da ga pitam! – Belaje odskakutala do svog oca.
Videla je zgodnog pisca kako na trenutak prekida razgovor koji je do maločas vodio sa tim čovekom i zajedno sa Belom gleda u njenom pravcu. Silvi se osmehnula i pokupila papirne kese sa namirnicama. Filip Lamar se nije opirao kada gaje Bela povela u Silvinom pravcu.
– Dobar dan, gospođice. Da li ste stvarno spremni da čuvate moju kćerku tokom leta? Ja sam Filip Lamar.

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

Odgovori

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.