Neodoljivi paparaco

Frederika Andolini, poznatija kao Fredi, jurila je da preda najnovije fotografije “Njujorkeru”. Upravo se vratila sa puta, i još je bila pod utiskom stradanja u Somaliji. Njujork je izgledao usnulo i nezainteresovano.
Njeno mediteransko poreklo bilo je uočljivo ne samo po emocionalnim izlivima, već i po celoj njenoj pojavi: duga valovita kosa, svojom crnom bojom isticala je bledilo nežnog srcastog lica. Crne oči su bile zasenjene dugim trepavicama, pune usne su joj davale tananu erotičnost koja se gubila sa prvim osmehom jer su joj razmaknuti zubi davali izgled devojčice. Međutim, njeno telo nikako nije moglo podsećati na dečije. Jedno je sigurno – kao manekenka nikada ne bi uspela zbog naglašenih grudi (koje je stidljivo krila pod širokom muškom košuljom) i oble zadnjice.
Frederiki nije smetalo što joj se manekenska karijera ne smeši. Ona je vrlo davno odabrala nešto drugo: opredelila se za fotografiju. Više je volela da posmatra nego da je posmatraju. Kroz objektiv njenog fotoaparata prolazili su tužni i nesrećni, bogati i siromašni, ali… Novinarstvom je počela da se bavi iz radoznalosti koristeći svoj nadimak Fredi kao pseudonim.
Njeno osnovno opredeljenje je bila umetnička fotografija. Bila je dosta tražena, ali je mnogo cenila svoju nezavisnost. Materijalno se dovoljno obezbedila da je mogla sama, bez sponzora da organizuje izložbe svojih radova, ali to više nisu bile fotografije zaljubljenih parova u prolećni sumrak, već lice i naličje velegrada i svaka fotografija je sa nesumnjivim kvalitetom u sebi nosila i poruku.
Frederika je bila zadovoljna svojim umetničkim razvojem. Njeni roditelji baš i nisu. Podržavali su je u svemu, ali su smatrali da devojka u dvadeset sedmoj treba već da se skrasi i osnuje porodicu, a ne da lomi noge po ćelom svetu! Sva sreća, mogla je sebi da priušti poseban stan. Nije to bilo ništa preterano luksuzno, ali je zadovoljavalo njene osnovne prohteve. Još je u mislima prebirala svoje obaveze kada se taksi zaustavio ispred njene zgrade.
Vedro se osmehnula taksisti, srećna što je najzad kod kuće. Brzo je pokupila svoje stvari i pozdravljajući se sa portirom zgrade, nije bila svesna zadivljenog pogleda mladog taksiste. Uostalom to je i bilo normalno za nju, jer da ga je pogledala kroz objektiv, primetila bi da je sasvim prijatan mladić.

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

Komentariši

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.