Ukradeni sati sreće

...

Vesela i raspoložena lica odjednom su se smrknula. U vazduhu se osećala napetost. Svi su oborili oči, jer su dobro znali u kakvim su odnosima porodice Ferara i Baraki. Znala je to cela Sicilija.
– Taj problem prepusti meni – mirno je rekao Santo, na šta je Kristijano besno odgurnuo stolicu i prišao prozoru. Kroz ogromni stakleni zid pružao se impresivan pogled na penušavo Sredozemno more.
– Otkad si ti preuzeo poslove, pokazao si veliku umešnost. Uradio si ono što meni nikada ne bi palo na pamet – Kristijano se okrenuo.
– Ali u ovom slučaju grdno si se prevario. Dodaješ ulje na vatru, koja generacijama tinja.
Okani se te lude ideje.
– Nameravam da „Ferara obalski klub“ pretvorim u najuspešniji hotel.
– Ne verujem u to.
Santo se osmehnuo.
– Hoćeš li da se opkladimo?
Kristijano mu nije uzvratio osmehom.
– Ovde nije reč o maloj porodičnoj raspravi. Ozbiljan sam: zaboravi na to dok je vreme.
– A ja mislim da je krajnje vreme da matoro zlo sahranimo.
– O tome možeš samo da sanjaš. Zlo je teško iskoreniti – zaključio je Kristijano.
Santo je gubio strpljenje mada je i njemu padao mrak na oči na pomen prezimena Baraki, za koje su vezana zloslutna sećanja.
– To što se desilo Barakijevim unucima… ništa mi tu ne možemo. Uostalom, znaš pravu istinu.
– Ovde nije reč o istini ili razumu, nego o emocijama i duboko ukorenjenim predrasudama. Starom Barakiju izneo sam velikodušnu ponudu, ali on bi radije svoju porodicu gledao kako gladuje nego što bi nama ustupio najmanji komad zemlje. Odbio je mogućnost bilo kakvih pregovora. 

Uloguj se da bi vidio ostatak sadržaja.Molimo . Nisi član? Pridruži Se

Komentariši

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.