Imam problem i treba mi savjet. Ova situacija me izjeda iznutra i iskreno ne znam da li sam sada previše grub ili samo konačno postavljam granice i stojim iza sebe.
Imam 30 godina, a moj mlađi brat ima 25. Naša mama nas je odgajala sama, i uvijek sam cijenio to što se trudila maksimalno. Znam da nismo imali mnogo novca, i to razumijem.
Ali kad sam napunio 18 godina — bukvalno odmah nakon mature — sjela me je i rekla da moram početi plaćati kiriju. Tek sam upisao fakultet i radio honorarno, ali poštovao sam njenu kuću i njena pravila. Nije bilo lako.
Odrek’o sam se mnogo toga da bih mogao plaćati. Preskakao sam putovanja, rijetko izlazio i štedio svaki dinar samo da bih mogao izmiriti obaveze. Plaćao sam joj svaki mjesec sve do svoje 23. godine, kada sam se odselio.
Preskočimo na sadašnjost — mama me prošle sedmice nazvala i rekla da je u teškoj finansijskoj situaciji i da nema dovoljno novca. Pitala me može li da se useli kod mene “samo na neko vrijeme.” Još uvijek živim u malom stanu, ali sam joj rekao da može, bez puno pitanja. Mislio sam da je to ispravno.
Nekoliko dana kasnije, pričao sam s bratom i usput spomenuo kako će biti prilagodba imati mamu kod mene. Našalio sam se kako mi barem sada više neće naplaćivati kiriju kao nekad. On me zbunjeno pogledao i rekao: “Čekaj, mama ti je naplaćivala kiriju?”
Pomislio sam da se šali. Nije. Rekao je da mu nikad nije tražila ni dinar, iako je radio od svoje 18. godine i živio s njom sve do 25. Po njegovim riječima, govorila mu je da mu treba vremena da “pronađe svoj put” i nikada nije ni spomenula novac.
Bio sam zatečen. Iskreno šokiran. Mislio sam da nas je odgajala jednako. Nisam znao ni šta da kažem.
Te večeri sam nazvao mamu i rekao joj da moramo razgovarati. Rekao sam da i dalje može da se useli — neću je ostaviti na cjedilu — ali da želim da se dogovorimo da mi postepeno vrati novac koji sam joj plaćao kao kiriju tokom tih pet godina. Ne sve odjednom, samo malo po malo, kao što sam ja njoj tada plaćao.
Utihnula je. Onda je rekla da ja to ne razumijem — da mi je naplaćivala jer sam bio “odgovorniji” i znala je da to mogu podnijeti. Rekao sam joj da mi je to zapravo još gore.
Kao da me kaznila zato što sam bio dijete koje nije prigovaralo. Nije se čak ni potrudila da to dalje objasni. Samo je rekla da sam sada hladan i da je “mislila da sam bolji od toga.”
Sad mi brat kaže da sam nepravedan i sebičan. Kaže da sam već pristao i da je okrutno postavljati uslove sada, pogotovo kad joj je teško. Rekao mi je da bih trebao jednostavno preći preko toga i “biti bolji čovjek.”
Ne znam. Želim da joj pomognem. Ali ne mogu lagati — ovo mi je otvorilo ranu za koju nisam ni znao da postoji. Nije nas tretirala jednako.
I čak ni sada, ne izvinjava se niti priznaje da je to bilo pogrešno.
Dakle, da li griješim što sam promijenio mišljenje i tražim da mi mama vrati novac prije nego se useli?
