Zamislila se nad pismom, koje je stiglo pre nekoliko dana. Kroz izmaglicu lenjih misli razmišljala je o sadržim. Još uvek dremljiva, pogledala je kroz prozor. Zima nije popuštala iako je kalendarsko proleće uveliko stiglo. Dan se rađao, pun prigušene svetlosti, a niska i oblacima zaklonjena sunčeva kugla lagano se podizala na istočnom horizontu.
Inače, Tamara se rado družila, volela je da ugađa i činila je sve da se njeni gosti osećaju kao kod kuće, ali je i za to imala sve manje vremena. U godinama koje su protekle od smrti njenog oca i preseljenja majke u rodno mesto u unutrašnjosti, uspela je da pretvori svoj dom u ono što je oduvek želela. Melanholično je osmotrila zidove koje je obojila svetlim, veselim bojama. Njen stan je pravi kovčeg sećanja, spremište za dragulje, suvenire i fotografije s putovanja. Sve je tu. Zavese i ukrase napravila je sama uz malo veštine i mnogo radosti. Oduvek je volela ručne radove. Obećala je sebi da će odvojiti vreme za hobi koji je zapostavila i zahvaljujući kojem je stvorila prijatan topli kutak pun mira i sigurnosti.
Stan u kojem živi dugo je delila s čovekom koga je volela. Možda je ružno, ali turobno vreme podsetilo ju je na njega. Otišao je na dan sličan ovome… Povremeno, u čudnim, nepredvidljivim trenucima kad je ostajala sama sa sobom, otkrivala je da joj se u duši još uvek skrivaju smotuljci tuge ispunjeni mešavinom lepih i ružnih uspomena. Osetila bi blagi trzaj u grudima, ubod pritajenog bola koji je toliko dugo nosila u sebi da je gotovo prestala da ga primečuje. Oduvek je želela porodicu, decu, ali nije bilo sreče da to ostvari kao njen brat. Sve njene dosadašnje ljubavi bile su… privid. Nema ljubavi, ko zna kud je nestala. A tamo gde nje nema, nema ni smisla.
Bilo bi pametnije da se pripremim za posao, opomenula je sebe, nego da tonem u uspomenama. To će me samo rastužiti.
