Hoće li ovoga jutra moći da se suoči s dnevnom svetlošću, koja joj je nekad, dok je slikala, bila najveći prijatelj, a koja se sad pretvorila u ljutog neprijatelja, jer mora da se suoči sa činjenicom da je još jedan dan pred njom. Haos koji je vladao u njenoj kolibi postao je uočljiv i zastrašujući, a njeno lice osvetljeno sunčevim zracima umorno, sivo, s borama koje nikada ranije nije primećivala.
Brzim korakom prešla je preko hladnog kamenog poda hodnika, koji je povezivao stambeni deo kuće sa ateljeom. Zastala je pred bledoplavim vratima stisnutih pesnica. Osetila je da joj srce snažno udara u grudima. Da je pogledala niza se, videla bi da joj se svaka dlačica na telu nakostrešila. Ipak, krhka Džoana odjednom je osetila čudan priliv snage.
-Hrabrija sam nego što mislim! – izgovorila je toliko glasno da je iznenadila sebe.
Otvorila je vrata. Bio je to veliki prostor sa ogromnim prozorima na tri strane. Udahnula je rešavši preko praga, i zapahnuo ju je poznat miris boja i terpentina. Na zidovima su bila poluzavršena platna, vatromet boja, koje su je podsećale na neki drugi život. Po podu su bile rasute skice i konzerve sa četkicama. Stala je pred platnom na najvećem štafelaju i dugo ga je gledala.
Isto je ovako stajala i onog novembarskog jutra s četkicom u ruci, pokušavajući da savlada večiti umetnički strah od belog platna, u nadi da će ni iz čega stvoriti nešto.
Tog novembarskog jutra pred štafelajem znala je da će strah nestati, da će njena ruka, četkicom umočenom u boju, stvoriti čitav novi svet. Međutim, presekao ju je bol u donjem stomaku. Vrisnula je pokušavajući da ostane na nogama, a onda je ugledala nekoliko kapljica krvi, koje su kanule na beli pod pod njom. Sledeći nalet bola oborio ju je i ona je izgubila svest.
