Ponovo kod kuće

Hiljadu zastoje svakog trenutka odjekivalo u Manninoj svesti. No, odgovora nije bilo niotkuda.
I kad se Hani razbolela, niko nije mislio daje to toliko ozbiljno. Kad je bolest uzela maha, ostala je samo nada. Nadali su se beskrajno, ah pomoći nije bilo. I opet, zašto? Zašto je baš njihova nada bila tako surovo izneverena?
Strašna noć! Marina i Floris su stajali u holu bolnice i čekah. Kršili su ruke, zaustavljah lekare i pitah za dete. Svi su oni bih ljubazni, ulivali im nadu, jer im je to profesija nalagala. Minuti su tekli dugi kao večnost, a onda se odnekud pojavila jedna sestra i profesionalno ih pozvala da uđu u sobu u kojoj je ležala Hani.
I, tako se veoma brzo sve završilo. Marina ni danas ne može da poveruje daje sudbina bila tako surova prema njima. Bol u njenoj duši je tako strašan da se nije usuđivala ni da govori o tome.
Marina je dobro znala da i Floris, iako je bio mnogo ćutljiviji od nje i nije vikao u snu, pati isto koliko i ona. Otkako je Hani umrla, ni on nije imao volju ni za šta. Njegov odgovorni poziv mu više nije pričinjavao nikakvu radost. Hanina smrt je uništila još dva mlada života i to se svakim danom sve više i više potvrđivalo.
Floris je radio kao fizičar u velikoj istraživačkoj instituciji u Amsterdamu. Nije mu ništa preostajalo nego da svakoga dana ide na posao, i za njega je to, na neki način, bilo dobro. Barem je fizički mogao da bude odvojen od uspomena koje su tako bolno podsećale na Hani. Zatim se desilo ono što je moralo da se desi. Floris je na neki način razvio svoj odbrambeni mehanizam tako što je počeo sve duže i duže da se zadržava u kancelariji ih laboratoriji. Prvo je sebe primoravao na to, a onda mu je to postalo nekako sasvim normalno. Radio je, ubijao se od rada, razmišljanja, čitanja i uspe-vao da, makar na kratko, potisne misli o izgubljenoj kćerki.
Malo pomalo, pokazalo se da mu je život postajao mnogo podnošljiviji kad nije bio kod kuće. Nekada je prihvatao razgovor sa kolegama, dešavalo se daje pristao i na poziv na kafu. Svi njegovi saradnici su bih veoma pažljivi prema njemu i nisu pričah o svojoj deci. Ah, nekada se nije moglo izbeći da neko nekoga upita za dete, da h je zdravo ih bolesno, kako napreduje u škoh. Floris je ćutao, jer je znao da njega više niko neće pitati kako je Hani, da niko neće tražiti da mu pokaže fotografije prelepe devojčice.