Kao što možete da opstajete i izdržavate u nekom odnosu iz pogrešnih razloga (straha od samoće, potrebe da nekome budete potrebni i svih ostalnih razloga, zbog kojih ljudi ostaju doživotno u vezama u kojima nisu zadovoljni), tako možete i ostati sami – iz pogrešnih razloga.
Nemojte odbaciti svakog ko želi da vam se približi iz straha da spustite svoje zidove i pokažete ranjivost, iz straha da ćete (opet) biti povređeni i odbačeni. To je razumljiv strah, ali ako vas navodi da se odričete ljubavi, romantike, strasti i ako se iz straha da ne osetite bol zatvarate u sebe, odsecate od svojih osećanja i otupljujete, onda nećete osećati više ništa osim straha. Ne želite da opustošite svoj unutrašnji život, samo da biste postigli mir. Ako to i uspevate, to što imate sigurno nije mir – to je anesteziranost. Povremeno morate rizikovati i pustiti druge u svoj svet. Ne možete ostati izolovani i očekivati da imate ispunjen život i budete zadovoljni sobom.
Možda strahujete da nećete umeti da napravite balans i da budete taktični, da pustite da neki odnos razvija postepeno, jer vam se i ranije dešavalo (zapravo, to je obrazac svih vaših odnosa), da se prebrzo prepustite poplavi osećanja i da tu poplavu izlijete na drugu osobu, koja se onda povlači iza svojih zidova, distancira se i odvaja od vas, a vi nastavljate da je preplavljujete i da nasrćete na njene zidove. To je realan strah, ali na vama je da ga prevaziđete – nije zdravo da doneste odluku da naprosto nikoga više ne pustite dovoljno blizu, jer ne umete da ne preterate, da se ne bacite u bujicu emocija i odmah vežete za nekog ko nije prešao ni delić puta u razvijanju svojih osećanja prema vama, dok ste vi u sekundi napravili korak od sedam milja. Nemojte odbacivati odnose i emocije, samo zato što se mučite sa njima, prihvatite svaku priliku da postavite granice, da naučite da prepoznate i poštujete tuđe granice, da shvatite da su granice zdrave i potrebne i da učite da ne shvatate svoju strast i svoja osećanja tako ozbiljno i obavezujuće. Svaki odnos je prilika da promenite svoj obrazac ponašanja i da usvojite zdravije i realnije stavove o ljubavi i odnosima.
Nemojte ostati sami jer se plašite gubitka nezavisnosti, jer strahujete da će vam neko postati poteban i onda više nećete moći bez njega, kad ostanete bez njega. Ništa u životu nije garantovano i sve je promenljivo u svakom trenutku. Ne morate imati posvećenu vezu, ne morate stupiti u brak, možete pronaći model odnosa koji vas ne zarobljava, u kome se osećate dovoljno komotno i samostalno. Možete imati vezu i istovremeno voditi svoj život, upravo to je preporuka psihologa za održavanje zdravog odnosa. Partneri treba da imaju svoje prijatelje, svoje hobije, svoje karijere, ne moraju stalno sve raditi zajedno. Ne morate biti zavisni u odnosu od druge osobe, niti ona mora biti vaš izvor sreće, stabilnosti i zadovoljstva. To je upravo suviše očekivati od jedne osobe – nije ničiji posao da ispunjava vaš život. A kad već imate ispunjen život, parterstvo je samo emocionalna nadgradnja i proširivanje unutrašnjeg života, kroz dinamiku odnosa. Prava ljubav zaista oslobađa, a ne vezuje. Ona doprinosti tome da budete ono što jeste, umesto da vas u tome ograničava.
