Mislila sam da mi 16-godišnja ćerka petkom ima prespavanjac kod najbolje drugarice dok mi njena mama nije rekla da laže: Kad sam otkrila istinu sledila sam se

Godinama je, svakog petka, moja šesnaestogodišnja ćerka nosila istu izbledelu putnu torbu kod svoje najbolje drugarice. A onda je počela da se vraća kući otečenih očiju i sa pričama koje su delovale čudno. Konačno sam pozvala majku njene drugarice, a ono što mi je Kerol rekla otkrilo mi je da me Medi nedeljama laže.

„Od kada ti Fransis dozvoljava da joj diraš nokte?”, doviknula sam.

Medi se okrenula tako naglo da je umalo udarila u vrata.

„Otkad je prestala da poštuje samu sebe.”

Nasmejala sam se. To je zvučalo kao moja ćerka. A onda mi je otela bočicu iz ruke i ugurala je nazad u torbu. Prebrzo.

„Jesi li dobro?”, pitala sam.

„Jesam.”

„Oči ti izgledaju iziritirano.”

Protrljala je predeo ispod jednog oka. „Ostale smo budne do kasno.”

„Gledale ste šta?”

„Neki užasan film koji je Fransis izabrala.”

„Naravno.”

Medi se osmehnula, ali taj osmeh nije dopro do ostatka njenog lica. Zatim je odnela torbu na sprat i zatvorila vrata svoje sobe. Stajala sam u hodniku još nekoliko trenutaka. Nešto se promenilo. Samo nisam znala šta.

Šesnaest godina, Medi i ja smo bile tim. Njen otac je otišao pre nego što se ona rodila. Nije bilo dramatične borbe za starateljstvo. Nije bilo rođendanskih čestitki poslatih sa zakašnjenjem. Nije bilo obećanja o poseti koja bi se u poslednjem trenutku izjalovila. Jednostavno je odlučio da ne bude deo toga.

Tako da sam je ja odgajila. I, nekako, imala sam sreće. Madi je bila ona tinejdžerka koju su drugi roditelji rado pominjali kada su se žalili na sopstvenu decu. Sve petice. Volonterka u crkvi. Vraćala se kući pre policijskog časa. I dalje me je ljubila u obraz svakog jutra na izlasku, čak i kada bi to radila usput, kradući parče tosta iz mog tanjira.

Frensis je bila deo naših života gotovo isto toliko dugo. Upoznale su se u vrtiću nakon što je Frensis optužila Madi da joj je ukrala crvenu bojicu. Madi je dokazala da je bojica njena tako što je Frensis pokazala trag zuba koji je ostavila na papirnom omotu. Iz razloga poznatih samo petogodišnjacima, to ih je učinilo najboljim drugaricama.

Dok su išle u viši razred osnovne škole, petke uveče pretvorile su u ritual. Madi bi spakovala istu onu izbledelu torbu za noćenje koju je imala godinama. U nju bi stavila pidžamu, četkicu za zube i punjač za telefon. Spremila bi dovoljno grickalica za troje ljudi, iako je Frensis živela samo tri ulice dalje.

„Ne moraš da me čekaš, mama!”

Subotom ujutru vraćala bi se kući peške, prepričavajući dogodovštine sa svojom drugaricom. Frensis je zagrađivala palačinke i pričala u snu, a nije oklevala ni da vara u kartama. Ipak, prva bi zaplakala zbog psa u filmu koji je sama izabrala.

Sve je to bilo toliko uobičajeno da sam prestala da razmišljam o tome. Sve do one tri čudne subote.

Prvi put, Madi je bila tiha. Drugi put, gotovo odmah se povukla u svoju sobu. Treći put, zatekla sam je kako stoji ispred frižidera i jede hladnu testeninu direktno iz posude.

„Madi.”

„Uzmi tanjir, dušo.”

„To je dodatni posao, mama.”

Ipak sam joj ga pružila.

Dok je prebacivala testeninu, ponovo sam primetila njene oči. Crvene. Natečene. „Da li ste se ti i Frensis posvađale?”

„Molim? Ne.”

Odgovor je stigao pre nego što sam uopšte završila pitanje.

„Medi…”

„Sve je u redu, mama.”

„Pa zašto se onda vraćaš kući izgledajući kao da si plakala?”

„Nisam.”

Gledala je u mene.

„U redu?”

„Ako ne želiš da mi kažeš, neću to izvlačiti iz tebe.”

Nešto joj je prešlo preko lica. Olakšanje, možda. To me je više uznemirilo nego da je prevrnula očima. Odnela je tanjir na sprat. Čekala sam do ponedeljka pre nego što sam zaključila da verovatno previše razmišljam o tome. A onda je došao petak. U sedam sati, Medi se pojavila u kuhinji sa torbom za noćenje.

„Idem kod Frensis.”

Pogledala sam torbu. Ista izlizana ručka. Ista mala zakrpa na uglu, od trenutka kada joj je ispala na kampovanju pre nekoliko godina.

„Da li je sve u redu između vas dve?”

Uzdahnula je. „Mama.”

„Pitam samo jednom.”

„Sve je u redu.”

„Obećavaš?”

Prišla je, poljubila me u obraz i uzela jabuku iz činije.

„Ne moraš da me čekaš budna.”

Vrata su se zatvorila za njom. Gledala sam kroz prozor dok je odlazila niz trotoar. Tri bloka u pravcu kuće Frensis. Bar sam tako pretpostavljala. Sledećeg jutra vratila se kući odmah posle devet. Ovog puta se smešila.

„Ponovo smo pravile palačinke.”

„Ima li žrtava?” zadirkivala sam je.

„Tri.”

„Ljudi?”

„Palačinke!”

Nasmejala sam se. Medi je napravila dva koraka ka stepeništu. A onda, čim je pomislila da sam joj okrenula leđa, izraz lica joj se naglo promenio. Osmeh je potpuno nestao. Otišla je na sprat. Odlučila sam da ne insistiram.

Prošla je nedelja i ponovo je bio petak. Brinula sam se za Medi, s obzirom na to koliko je drugačije delovala u poslednje vreme nakon tih petaka kada je spavala kod drugarice. Zato sam uradila ono što bi svaka majka uradila. Pozvala sam njenu majku Kerol. Govorila sam sebi da to nije špijuniranje. Kerol i ja se poznajemo godinama. Ako su se devojčice posvađale, možda je ona primetila nešto što ja nisam. Uradila sam ono što bi svaka majka uradila.

Javila se posle četvrtog zvona.

„Suzan! Ćao.”

„Zdravo. Izvini što te uznemiravam.”

„Ne uznemiravaš me.”

Gledala sam u šolju kafe ispred sebe.

„Htela sam da te pitam nešto u vezi sa devojčicama.”

„Naravno.”

„Da li su Medi i Frensis dobro?”

Kratak zastoj.

„Dobro u kom smislu?”

„Medi se vraća kući uznemirena posle tih noćenja kod vas. Kaže da je sve u redu, ali sam se pitala da li su se možda posvađale.”

Kerol nije odgovarala.

„Kerol?”

Čula sam da se pomera.

A onda je rekla: „Noćenja?”

Hladna tišina se uvukla između nas.

„Da…”

„Kod mene kući?”

„Svakog petka.”

A onda je Kerol oprezno rekla: „Suzan, tvoja ćerka nije bila kod nas već nedeljama.”

„Molim?”

„Suzan…”

„Kerol, Medi odlazi iz moje kuće svakog petka uveče. Kaže mi da ide pravo kod tebe.”

Još jedna pauza. Zatim je Kerol upitala: „Gde kaže da ide?”

Pre nego što sam stigla da odgovorim, telefon mi je zazvejao u dlanu. Poruka od Medi.

“Veče filma sa Frensis! Volim te!”

Pročitala sam je dvaput. Kerol je i dalje govorila.

„Suzan? Jesi li tu?”

„Moram da te pozovem kasnije.”

Prekinula sam vezu i odmah pritisnula ime Medi. Javila se posle drugog zvona. Previše vesela.

„Ćao, mama! Mislila sam da odem ranije sa Frensis, odmah posle škole.”

Gledala sam kroz kuhinjski prozor.

„Lepo se provodiš?”

„Da! Frensis je upravo napravila kokice. Upravo ćemo gledati još jedan film.”

Zatvorila sam oči.

„Još jedan?”

„Izgleda da je odlučna da mi zauvek pokvari ukus.”

Medi se nasmejala. A onda sam čula nešto iza nje. Muški glas. Stariji. Glasan.

„To je varanje!”

Nekoliko ljudi se smejalo. Ne i Frensis. Nije se čuo televizor. Ustala sam.

„Medi, gde si?”

Smeh je prestao. Na trenutak je ućutala, a onda joj se ton potpuno promenio.

„Mama, moram da idem.”

„Medi.”

„Pozvaću te kasnije.”

Veza se prekinula. Ponovo sam pozvala. Niko se nije javljao. Ponovo. Odmah se uključila govorna pošta. Prvi instinkt mi je bio da zgrabim ključeve. Tada me je pozvala Kerol. Odmah sam se javila.

„Suzan, znaš li gde je Medi?”

„Ne”, rekla sam u panici. „Rekla je da je kod Frensis.”

„Sad zovem Frensis”, izgovorila je Kerol brzopleto.

„Kerol, šta se dešava?”

„Ne znam. Frensis mi je rekla da će provesti petak uveče sa Medi. Nešto tu nije u redu.”

Čvrsto sam stezala telefon, kao da mi od njega zavisi život.

„Gde su ga provodile?”

Kerol je ućutala.

„Suzan, mislim da su nas devojčice obe lagale.”

„O čemu?”

„Još ne znam. Ponovo zovem Frensis. Čim je dobijem, javiću ti se.”

To nije pomoglo. Nimalo.

„Suzan, mislim da su nas devojčice obe lagale.”

Bar je Frensis rekla Kerol da će biti sa Medi. Više nisam znala koliko to uopšte znači. Kerol me je pozvala deset minuta kasnije. Ni njoj se Frensis nije javila. Zato sam čekala. Subota ujutru, ulazna vrata su se otvorila u 9.12. Medi je ušla noseći onu izbledelu torbu.

„Jutro!”

Podigla sam pogled sa kafe.

„Lepo si se provela?”

„Šta ste gledale?” Navela je naziv filma.

„A Frensis?”

Medi se na trenutak ukočila.

„Šta je s njom?”

„Još uvek hrče?”

Medi se osmehnula. „Kao starac.”

Prvi put posle šesnaest godina, pogledala sam ćerku pravo u lice i znala da me laže. Ipak sam se osmehnula.

„Idi se istuširaj.”

Nestala je na spratu. Kerol je ponovo pozvala kasnije te večeri. Frensis je tvrdila da su se devojke samo družile, ali Kerol nije bila ubeđena. Lagala me je. Ni ja nisam verovala. Šta god da su naše ćerke krile, morale smo to da saznamo.

Sledećeg petka uveče, učinila sam nešto što nikada nisam ni zamišljala da ću uraditi. Pratila sam svoju ćerku. Medi je izašla u sedam sati, noseći istu torbu. Sačekala sam trideset sekundi. Zatim sam ušla u svoj automobil. Kerol je bila u svom automobilu iza mog. U početku, Medi je išla putem kojim je uvek išla. Ka ulici u kojoj živi Frensis. Onda je stigla do ugla. I nastavila dalje. Prošla je pored bloka u kojem živi Frensis, a da nije ni pogledala ka kući.

Držala sam se na udaljenosti od nekoliko dužina automobila. Otišla je dalje nego što sam očekivala. Pored apoteke. Pored parka. Preko veće ulice. Na skoro milju od kuće, skrenula je na prilaz oivičen niskim zidovima od cigle i pažljivo orezanim žbunjem. Usporila sam. Blizu ulaza stajao je natpis.

MEDOUBRUK – USTANOVA ZA NEGU OSOBA SA GUBITKOM PAMĆENJA

Zaustavila sam se. Moja ćerka je krenula ka ulaznim vratima. Pre nego što je stigla do njih, jedna su se otvorila. Starija žena je izašla napolje. Ugledala je Medi. Čitavo lice joj je zasijalo. Zatim je obema rukama posegnula ka mojoj ćerki. Na jedan buran trenutak, zamalo sam vrisnula Medino ime. Ali Medi je spustila izbledelu putnu torbu na zemlju i zagrlila je. Kao da je to učinila stotinu puta. Tada se na vratima pojavila Frensis.

Izašla sam iz automobila pre nego što sam uopšte shvatila da sam otvorila vrata.

„Medi?”

Moja ćerka se okrenula.

Lice joj je potpuno pobelelo.

„Mama…”

Frensis je promrmljala: „O, bože.”

Ali starija žena je pogledala pravo u mene i nasmešila se.

„Kerol!”, pozvala je veselo. „Kasniš.”

Niko nije progovorio. Zatim je žena zbunjeno pogledala sve nas. Osmeh joj je nestao. Lice joj je potpuno pobelelo.

„Stalno gubim sve”, šapnula je.

A Medi je stegla ruku te žene.

„Ne gubiš nas”, tiho je rekla.

Žena ju je na trenutak posmatrala, a zatim se nasmešila.

„Draga si, Kerol.”

Medi je nije ispravila. To me je iznenadilo gotovo koliko i sve ostalo. Trenutak kasnije, Kerol je ušla kroz ulazna vrata iza mene.

„Frensis, Medi… O, bože… šta vi devojke radite ovde?”

Unutrašnjost prostora uopšte nije ličila na zastrašujuću sliku koju sam stvorila u glavi.

Tu su bile sofe, porodične fotografije, televizor na kojem se prikazivao stari kviz i rukom ispisana tabla koja je najavljivala filmsko veče petkom. Jedan muškarac koji je sedeo blizu prozora pokazao je prstom na Medi.

„Devojka za palačinke!”

Medi je zastenjala. „Samo jednom.”

„Zapalila si šest.”

„Pet.”

„Šest.”

Frensis je šapnula: „Bilo je baš šest.”

Gledala sam u svoju ćerku. Palačinke. Filmovi. Kasni noćni sati. Nije ih ona izmislila. Samo je promenila adresu. Kerol nas je odvela u tiše dvorište, dok je Franses ostala sa starijom ženom, svojom bakom. Tri nedelje ranije, objasnila je Kerol, njena majka je premeštena u ustanovu za negu osoba sa poremećajima pamćenja. Franses je to teško podnela.

„Baka me je praktično odgajila”, rekla je Franses kada nam se konačno pridružila. „A onda me je jednog dana pogledala i pitala kada će doći Franses.”

Ljutito je obrisala obraz.

„Sedela sam tu, odmah pored nje.”

Tako je Medi počela da dolazi s njom. Prvi petak je prerastao u još jedan. Pa u još jedan. Okrenula sam se ka Medi.

„Lagala si me.”

Klimnula je glavom.

„Lagala si dok sam te direktno pitala gde si bila.”

„Znam, mama.”

„Ne smeš tako da me plašiš samo zato što činiš dobro delo.”

Medi su se oči napunile suzama.

„U redu.”

Tada je Franses rekla nešto što nisam očekivala.

„Mislim da nije dolazila samo zbog mene.”

Medi ju je oštro pogledala.

„Ne, molim te, nemoj…”

Pogledala sam svoju ćerku.

„Šta to znači?”

Niko nije odmah odgovorio. Konačno, Medi je sela na niski zidić od cigle.

„Njena baka me je pitala za tatu”, rekla je.

„Šta to znači?”

Odjednom, kao da je neko isključio zvuk celom svetu.

„Šta je pitala za njega?”

Medi je čačkala rastrešenu nit na farmerkama.

„Pitala je gde je on.”

„Šta si rekla?”

„Da ga nemam.”

Kerolina majka se na to namrštila.

„Svako ga ima”, rekla je.

I tako je Medi objasnila. Otišao je pre nego što se ona rodila. Zatim je žena postavila jednostavno pitanje.

„Da li ti nedostaje?”

Medi se nasmejala. „Ne mogu. Nikad ga nisam poznavala.”

Žena je izgledala zbunjeno.

„Nisam to pitala, draga.”

„Da li ti nedostaje?”

Sedela sam pored svoje ćerke. Medi i dalje nije htela da me pogleda.

„Ljudi to stalno govore”, šapnula je. „’Bar ga nikad nisi poznavala.’ ’Ne možeš da patiš za nekim koga se ne sećaš.’ Čak i ti to ponekad kažeš, mama.”

Ostala sam bez reči. Medi me je konačno pogledala.

„Ponekad mi nedostaje neko koga se ne sećam.”

To je zabolelo na način za koji nisam bila spremna. Jer sam je negde usput navela da poveruje kako bi sama želja za ocem mogla da uvredi sve ono što sam ja učinila. Zato sam postavila pitanje koje je trebalo da postavim još pre mnogo godina.

„Šta ti nedostaje?”

„Ne znam.”

„Pokušaj.”

„Gluposti.”

„Na primer?”

Dugo je razmišljala.

A onda je rekla: „Da znam da li se smejem kao on.”

Zamalo se nisam osmehnula. „Smeješ se.”

Medi su se oči širom otvorile. „Stvarno?”

„Naročito kad pokušavaš da se ne nasmeješ.”

Tiho se nasmejala, u neverici. Tu je bilo. Odmah sam to čula. I odjednom nisam mogla da poverujem da sam provela šesnaest godina misleći da zaštititi je znači nikada ne otvoriti ta vrata.

„Nije smeo da ode”, rekla sam joj. „Možeš da razmišljaš o njemu, a da to ne znači da odobravaš ono što je uradio.”

Medi je klimnula glavom. Zatim se naslonila na mene. Prvi put tog jutra, zagrlila sam je bez potrebe za dodatnim objašnjenjem.

Nedelju dana kasnije, ponovo je došao petak. Medi je stajala pored ulaznih vrata sa istom izbledelom putnom torbom. „Nega pamćenja“, rekla je. „Frensis i njena mama će biti tamo. Film se završava u 10:30. Pokupljaš me u 11.“

Zagrlila sam je bez potrebe za dodatnim objašnjenjem.

„Hvala.“

„Mogu ti dati i broj sobe, mama.“

„Ne budi sarkastična.“

Ona se osmehnula. U 11:00, i ja sam ušla unutra. Frensis je lakirala bakine nokte u ljubičasto. Medi je igrala karte sa istim starcem, koji je očigledno varao. Kerolina majka me je videla.

„Kerol!“

Bacila sam pogled na pravu Kerol. Slegnula je ramenima. Sela sam.

„Dobar film?“

Žena se osmehnula.

„Moje devojčice su došle.“

Kasnije, Medi je izašla pored mene noseći onu izbledelu torbu za noćenje. Frensis je nešto viknula kroz prozor. Medi se nasmejala. Smeh njenog tate. Slušala sam trenutak. Uhvatila me je kako zurim.

„Šta?“

„Ništa“, rekla sam. „Hajde.“

Medi je bacila torbu na zadnje sedište i ovog puta sam tačno znala gde je bila.