“Prodavala sam telo za novac – ono što su radili me je šokiralo”
Nisam mislila da će moj život krenuti tim putem. Bila sam mlada, zbunjena, bez pravog oslonca, a glad i računi ne biraju trenutke. Kada ti sve pukne po šavovima, kada te ostave ljudi koje si volela, kada shvatiš da na ovom svetu moraš da se snađeš sama – donosiš izbore koji ti ne daju pravo na san, ali ti makar plate večeru.
Počelo je tiho. Drugica mi je rekla: „Ako ti treba para, mogu da te upoznam s nekim ko pomaže devojkama.“ Bila sam očajna. Prvi susret je bio sa starijim čovekom, u nekom hotelu na periferiji. Nisam znala ni kako da se ponašam, ni šta da očekujem. Ruke su mi se tresle, srce mi je lupalo kao da će iskočiti. Kada mi je dao kovertu s novcem, više nego što sam ikad zaradila na bilo kom poslu – nisam znala da li da plačem ili da bežim.
I tako je krenulo.
Nekad bih za noć bila s jednim, nekad sa dvojicom, a bilo je i onih mračnijih večeri kad nisam ni znala koliko ih je bilo. Najviše su plaćali stariji muškarci – oženjeni, uspešni, uglađeni spolja, ali s nekom zveri u sebi. Tražili su da ih zovem „tata“, da ih gledam kao bogove, da trpim i ćutim. Za neke od njih nije to bio intimni odnos – to je bio način da dokažu moć, da ponižavaju, da kontrolišu. U tim trenucima nisam bila osoba – bila sam predmet.
Jedan je želeo da ga gledam dok plače. Drugi mi je naredio da mu obujem dečje cipelice koje je nosio u rancu. Jedan me je molio da ga udaram – platio je duplo, samo da vrišti pod mojom šakom. Bila sam šokirana, zgrožena, ali nisam bežala. Učila sam da se ne pitam zašto – samo da preživim.
Smejala sam se kad mi nije bilo smešno. Glumila sam strast dok mi je duša umirala. A kad bi noć prošla, vraćala bih se kući sama, s novcem u torbi i prazninom u grudima. Gledala bih se u ogledalu i pitala: „Ko si ti sad, devojčice?“
Bilo je i onih koji su mi nudili da budem “njihova”, da ne budem s drugima, da živim s njima, da im pripadam. Ali sloboda se ne kupuje, i ja to nisam zaboravila. Nisam želela da od prodaje tela pređem na prodaju duše.
“Prodala sam telo, ali ne i dušu..”
Najteže mi je bilo kada su me počeli gledati kao „iskusnu“. Mlade devojke su me posmatrale sa divljenjem, a ja sam znala da im ne smem reći istinu. Da ih ne mogu upozoriti na to šta znači kad ti neko dira telo, a dušu ni ne pogleda. Kada ti kažu da si lepa, ali te ne pitaju kako si. Kada ti plate da se praviš da ti prija.
Bilo je i trenutaka kada sam verovala da sam voljena. Jedan od njih je dolazio redovno. Bio je nežan, pažljiv, drugačiji. Počeo je da mi šalje poruke, da me zove i van „dogovora“. Mislila sam da je to ono pravo. Ali kad sam ga pitala da li me vidi pored sebe stvarno – samo je ćutao. Tada sam shvatila da sam za njega samo uloga u njegovoj fantaziji, a ne žena koju bi mogao da voli pred svetom.
Danas sam daleko od tog života. Prestala sam. Ne preko noći, ne lako, ali sam otišla. Tražilo je snagu koju nisam znala da imam. Bilo je padova, bilo je povrataka, ali na kraju sam izabrala sebe. Danas ne nosim skupu garderobu, ali spavam mirno. Možda nemam mnogo, ali ono što imam je moje – i niko me ne kupuje.
Ne pišem ovo da bih bila žaljena. Pišem jer znam da negde postoji još jedna devojka koja misli da nema izlaz. Imaš ga. Teško je, krvavo ponekad, ali postoji. Ti si više od tela. Više od reči koje ti govore. Više od novca koji ti guraju u ruke.
Zaslužuješ ljubav, ne milostinju. Poštovanje, ne poniženje. Život, ne preživljavanje.
I nikad nije kasno da izabereš sebe.
