Video sam našu čistačicu iz kancelarije kako jeca u ćošku. Rekla mi je da joj je sin bolestan i da joj treba novac za lečenje. Nije direktno tražila, samo se jadala jer nije znala šta da radi.
Dao sam joj 250 € iz svoje ušteđevine za hitne slučajeve. Nije to bio neki veliki gest, samo ono što sam mogao da priuštim. Moj šef je video šta se desilo. Pozvao me u kancelariju i rekao: „Ovde nam ne trebaju nelogični ljudi.“
Dobio sam otkaz na licu mesta. Ispraznio sam svoj sto, osećajući se poniženo, ali čudno smireno. Stalno sam razmišljao da sam možda preterao.
Tri dana kasnije zazvonio mi je telefon. Ukočio sam se kada sam video da zove regionalni direktor. Rekao je da je čistačica poslala mejl u kojem je objasnila šta se desilo. Navodno se nekoliko zaposlenih žalilo na način na koji sam tretiran. Direktor je rekao: „Mi ne otpuštamo ljude zbog saosećanja.“
Ponudili su mi da se vratim na posao, uz premeštaj u drugo odeljenje pod novim menadžmentom. To iskustvo me je naučilo nešto o korporativnoj kulturi i ljubaznosti na poslu. Ponekad izgubiš u trenutku. Ali empatija ima način da se vrati.
