“Mama, zdravo, ja sam“, rekao je ženski glas preko telefona kao da je to najnormalnija stvar na svetu.
Ljubica je odmah prepoznala ovaj glas, kao da ju je polila hladna voda.
“Ko je to?“, upitala je za svaki slučaj.
“Kako ko? Ja sam, Tatjana. Tvoja ćerka. Mama, zar stvarno ne prepoznaješ moj glas?”
Ljubica je dugo ćutala pre nego što je odgovorila. Bila je zbunjena i nije imala pojma šta da radi.
“Mama, zašto ćutiš?“ upita devojka nervozno. “Kako je kod tebe?“
“Znaš, Tatjana“, počela je da govori Ljubica, „Bog nije dao mom mužu i meni mogućnost da imamo decu. Stoga, ne možeš biti moja ćerka.”
„Mama, šta pričaš?“ Tatjana je bila zbunjena sa druge strane linije. „Znam sve o tebi i tati. Znam da niste imali svoje dece i zato ste me usvojili.“
Foto: Shutterstock
– Usvojili smo te?
– Pa, da! Ja sam, tvoja usvojena ćerka Tatjana. I želim da se vratim tebi. Usput, kako je tata?
– Tata? Verovatno pitaš za Lazara?
„Mama, prestani da mi se tako čudno obraćaš!“, uzviknula je devojka uvređeno.
„Lazar je umro“, nastavi Ljubica istim tonom. „I ne zovite ga tatom.“
– Zašto? Mama, šta se dešava? Zašto insistiraš da me persiraš? Želim da dođem da te vidim!
– Kome to da dođeš?
– Pošto tata više nije tu, to znači da ću doći kod tebe i kod mog sina.
– Kod čijeg sina?
„Čijeg sina?“ viknula je Tatjana nervozno u telefon. “Mog rođenog sina.“
Foto: Shutterstock/Bricolage
„O, da vidiš Segeja… Onog istog sina kojeg si ti, Tatjana, napustila čim se rodio… Saznavši da dečak ima ozbiljne zdravstvene probleme, čim si otpuštena iz bolnice, ostavila si ga kod nas i, ne rekavši im ništa, nestala si? Samo si napisala nekoliko redova u poruci, rekavši da si sigurna da ćemo ga podići na noge. A sada, dvadeset godina kasnije, nameravaš da se vratiš? Kao da se ništa nije dogodilo?“
„Šta je tu loše?“, drsko je uzviknula usvojena ćerka. „Pa, da, bila sam mlada i nestalna. Ali ko nije? Sada sam daleko, u drugoj zemlji, ali… Sve se ovde toliko promenilo. Zato želim da se ponovo sastanem sa tobom i mojim sinom. Na kraju krajeva, ja sam mu zakonska majka.“
– Nažalost, Tatjana, moram da te razočaram, njegova zakonska majka je Ljubica. To jest, ja.
– Šta – ti? – zaprepašćeno je ćutala nekoliko sekundi, pa zbunjeno upitala: – A šta sam mu onda ja?
„Ne znam šta si mu ti? Verovatno si niko. Pre nego što si pobegla od ljudi koji su te obožavali, nisi se čak ni potrudila da prijaviš dete kod matičara. Tako smo Lazar i ja postali njegovi zakonski roditelji.“
Foto: Shutterstock
„Mama, je li on sada zdrav?“ iznenada je oprezno upitala ova čudna žena.
– Šta vam ovo znači?
„Šta to znači, šta?! Jesi li poludela?!“ uzviknula je Tatjana, a glas joj je sada bio preteći. „Ja sam mu prava majka! I zato želim da znam da li je sada zdrav ili ne?“
– Šta ako bih ti rekla da koristi invalidska kolica? Da li bi ti to pomoglo?
– U invalidskim kolicima je? – zbunila se Tatjana.
– Da, u invalidskim kolicima.
„Ali čula sam da ste ga, izgleda, podigli na noge…“ promrmlja Tatjana nesigurno.
– Šta si još čula?
U telefonu je nastala pauza. Onda je Tatjana odlučno upitala:
– Da li je moj sin sada kod kuće?
Foto: Shutterstock
“Da”, lagala je Ljubica.
„Daj mu telefon“, rekla je Tatjana zapovedničkim tonom. „Želim da razgovaram sa njim. Mama, možeš li mu dati telefon?“
„Mogu“, odgovori Ljubica prigušenim glasom. „Ali on neće moći da drži slušalicu.“
– Zašto? – Tatjanin glas je zvučao zbunjeno.
– Zato što ne može da drži predmete rukama. I ne može ni da govori.
– Kako ne može?! Da li su me ljudi lagali o njemu? Da li je on poput biljke ili tako nešto?
„Ne usuđuj se tako da pričaš o mom sinu!“ uzviknu Ljubica ogorčeno. „I ne zovi me više! Nikad me ne zovi! Zbogom.“
Prekinula je vezu i tek sada osetila da se cela trese.
Foto: Shutterstock
Nekoliko sekundi kasnije, brava na ulaznim vratima je škljoknula, i na pragu se pojavio njen sin – srećan, potpuno zdrav, dvadesetogodišnji Sergej.
„Mama“, viknuo je sa vrata, „brzo me nahrani, pa ću trčati dalje. Nemam mnogo vremena.“ Zatim, videvši majku sa napetim izrazom lica, iznenađeno je upitao: „Šta se desilo, mama? Zašto si toliko uplašena?“
„Upravo sam primila veoma neprijatan poziv…“
„Ko je zvao?“ ponovo je veselo upitao sin. „Opet telefonski prevaranti?“
– Ne… Zvali su me iz prošlog života…
– Iz prošlog života? Ko bi to mogao biti?
– Jedan čudan duh…
“Kakav duh?” Sergej se nasmeja.
„Pa dobro“, mahnu rukom Ljubica. „Duh je samo duh – ništa mi ne može. Hajdemo u kuhinju, dragi moj. Pošto žuriš, brzo operi ruke i sedi za sto. Dobro je kada mladost žuri. Mi se više ne žurimo…“
