Daliborka iz Beograda ostavila muža nakon 20 godina braka, pa mu u pismu navela zašto: “Sve si znao, ali si ćutao”

Odnos između svekrve i snaje oduvek je bio jedno od najdelikatnijih pitanja u porodičnoj dinamici. U teoriji, odnos dve odrasle žene koje dele ljubav prema istom muškarcu mogao bi biti podrška i oslonac, međutim, u praksi, često postaje izvor sukoba, nesporazuma i dubokih emotivnih rana. Dok postoje primeri idiličnih odnosa u kojima majka supruga i snaja grade prijateljstvo, zajedničke rituale i podršku jedne drugoj, takvih situacija je znatno manje. Često je svekrva upravo ona osoba čije ponašanje može narušiti harmoniju doma, stvoriti nepoverenje i, u ekstremnim slučajevima, postati razlog za prekid bračne zajednice.

Njene reči u pismu pokazuju dubinu frustracije, ali i težinu ljubavi koja je postojala:

“Lepo nam je bilo, ne kajem se nijednog sekunda. Voleli smo se i iz te ljubavi smo odgojili dva predivna sina, naša dva ponosa. Dogovorili smo se k’o dva odrasla čoveka, pošteno i ljudski, ali moram da ti kažem ono što i ti znaš, ali ne želiš da izgovoriš glasno. Ne moraš, ja ću napisati, a ti i ne moraš pročitati, neću ti zameriti.”

Daliborkin spisak događaja i postupaka njene svekrve ilustrira različite nivoe kontrole, manipulacije i otvorene agresije prema njoj, koje su se akumulirale kroz godine:

Odbacivanje od samog početka – svekrva nije želela da njena snaja postane član porodice ni kroz formalni čin venčanja, što je značilo da se Daliborka od prvog dana osećala neprihvaćeno.

Oduzimanje prava na roditeljstvo – sprečavanje sestri da unese prvenca u kuću i incident u liftu pokazuje kako kontrola nad detetom može biti sredstvo dominacije.

Javno ponižavanje – izbacivanje Daliborke sa bebom na ulicu i nepriznavanje uloga u porodici svedoče o agresivnom i nepoštovanom ponašanju.

Emocionalno ignorisanje – nikad nije zvala Daliborku imenom, već samo „ONA“, što je simbolično umanjivalo njen identitet i osećaj pripadnosti porodici.

Potpuno uplitanje u brak – nudila je mužu „novu partnerku“ da ga razdvoji od Daliborke, zabranjivala roditeljima da dolaze na proslave i stalno mešala svoje mišljenje u odluke supružnika.

Zlonamerni postupci i uvrede – krala donji veš i nosila kod vračara, nazivala je pogrdnim imenima, govorila deci ružne stvari o njoj i rodbini, što je trajno narušavalo porodičnu atmosferu.

Ovi primeri nisu izolovani incidenti, već sistematsko ponašanje koje je tokom dvadeset godina uzrokovalo psihološki pritisak i emotivne rane, što je Daliborka opisala u svom pismu.

Pismo koje je Daliborka napisala nije samo žalba ili optužba. Ono je čin introspektivne hrabrosti, način da jasno izloži svoje osećaje i da partneru pruži uvid u ono što nije mogao da vidi ili nije želeo da prizna. Njena rečenica:

“Ne moraš, ja ću napisati, a ti i ne moraš pročitati, neću ti zameriti”

odražava mudrost i kontrolu nad sopstvenim emocijama – priznaje bol, ali istovremeno preuzima odgovornost za miran završetak braka.

Daliborkina priča postala je predmet diskusije na društvenim mrežama i medijima, ne samo kao svedočenje o jednoj porodičnoj tragediji, već i kao uputstvo za buduće generacije:

Za snaje: Važno je prepoznati znakove manipulacije i ne dopuštati da destruktivno ponašanje roditelja supružnika dugoročno utiče na brak. Komunikacija i postavljanje granica su ključni.

Za svekrve: Razumevanje svoje uloge, poštovanje autonomije supružnika i snaje i izbegavanje kontrole i agresije može spasiti brakove i očuvati porodicu.

 Pokazuje da se čak i kroz godine ljubavi i zajedničkog života može akumulirati frustracija i bol, koji kada se ne prepoznaju, vode do neminovnog raskida. 

Stil / Blic