Imam 37 godina, i moj tata me pozove i kaže: „Možeš li da dođeš sutra? Moramo da razgovaramo o nečemu.“ Upravo smo se vratili iz posete porodici, gde su se moja tetka i teča oduševljeno hvalili svojim domom za starije u Feniksu. Moji roditelji su približno tih godina, pa sam pretpostavila da će mi reći da prodaju kuću iz mog detinjstva. Nije mala stvar, ali svakako nije ni vrsta vesti koju želiš da ti saopšte tek tako, usput.
Ali ne, ne, ne.
Umesto toga, dođem tamo, a moji roditelji me posade i kažu: „Četrnaest godina pre nego što si se ti rodila, i pre nego što smo se venčali, imali smo sina. Usvojila ga je porodica u Švedskoj, i on će biti ovde za pola sata.“
I tako počinju najduža, najčudnija dva sata u mom životu.
