Zdravo, zaista moram da izbacim ovo iz sebe i da čujem nečije nepristrasno mišljenje.
Juče je moj jedanaestogodišnji sin Kameron otišao na prespavavanje koje je danima iščekivao. Bio je presrećan. A onda sam, potpuno neočekivano, dobila poziv da dođem po njega ranije. Čim sam čula njegov glas, znala sam da nešto nije u redu.
Kada smo stigli kući, Kameron mi je konačno ispričao šta se dogodilo — i bila sam besna. Jedan od dečaka, Džasper, preturao je po Kameronovoj torbi i počeo da oblači njegovu odeću bez pitanja. Bez dozvole. Bez poštovanja. Kameron se osećao posramljeno, izdvojeno i duboko neprijatno, naročito jer su ostala deca to gledala.
Ono što me još više boli jeste to što se Kameron nije osećao bezbedno da kaže istinu. Svima je rekao da ga boli glava samo da ne bi bio obeležen kao tužibaba. Čak me je molio da ništa ne govorim Džasperovim roditeljima jer se plašio da ne izazove dramu ili da ne izgubi prijatelje. Slomilo mi je srce da čujem koliko se moj sin osećao uplašeno.
Sada sam u raskoraku. Ne želim da izdam Kameronovo poverenje, ali ne mogu da se otmem utisku da se ovakvo ponašanje ne sme ignorisati. Ako ćutim, da li ga učim da njegova nelagodnost nije važna?
Besna sam, rastrzana i iskreno izgubljena. Samo želim da zaštitim svog sina — i treba mi neko nepristrasan da mi kaže koji je pravi potez.
Fibi V.
izvor: brightside.me
