Evo šta se zaista dešava sa nama nakon smrti: Čuveni onkolog proučio je 5.000 slučajeva, a njegov zaključak ostavlja bez teksta

Dr Džefri Long, čuveni radijacioni onkolog iz Kentakija, više od četvrt veka proučava šta se zaista dešava sa nama nakon smrti. Naime, osnovao je Fondaciju za istraživanje iskustava bliske smrti, i nakon što je proučio, čak, 5.000 slušajeva, napisao je detaljan esej o svom naučnom radu, a njegovi zaključci su ljude širom sveta ostavili bez teksta.

To me je nateralo na razmišljanje. Sve ono što sam do tada učio govorilo mi je “ili si živ ili mrtav”.Nije bilo ničega između. Ali odjednom sam čitao tekst kardiologa koji opisuje pacijente koji su umrli, a zatim se vratili u život, izveštavajući o veoma različitim, skoro neverovatnim iskustvima.

Od tog trenutka, bio sam fasciniran iskustvima bliskim smrti. Iskustvo bliske smrti definišem kao stanje kada je neko ili u komi ili klinički mrtav, bez otkucaja srca, a koji ima lucidno iskustvo gde vidi, čuje, oseća emocije i komunicira sa drugim bićima. Sve što sam saznao i spoznao o ovim iskustvima suštinski je promenilo moj pogled na univerzum.

Kada sam završio specijalizaciju, osnovao sam Fondaciju za istraživanje iskustva bliske smrti. Počeo sam da prikupljam priče od ljudi koji su prošli kroz takvo iskustvo i da ih procenjujem umom naučnika i doktora. Dajem mišljenja na osnovu dokaza i u sve ovo sam ušao kao skeptik. Ali, suočio sam se sa ogromnim dokazima i počeo sam da verujem da sasvim sigurno postoji život posle smrti.

Ne postoje dva ista iskustva bliske smrti. Ali dok sam proučavao hiljade njih, video sam postojan obrazac događaja koji se pojavljuju po predvidljivom redosledu. Oko 45 odsto ljudi koji imaju ovo iskustvo tvrdi da su na kratko izašli iz svog tela. Kada se to dogodi, njihova svest se odvaja od fizičkog tela i obično lebdi iznad istog. Osoba može da vidi i čuje šta se dešava oko nje, što obično uključuje besomučne pokušaje da se ožive. Jedna žena je čak ispričala da je videla kako je doktor bacio medicinsku alatku na pod nakon što je uzeo pogrešnu, što je on kasnije i potvrdio.

Nakon vantelesnog iskustva, ljudi svedoče da bivaju prebačeni u drugo carstvo. Mnogi prolaze kroz tunel i vide jako, intenzivno svetlo. Tu ih dočekuju voljeni koji su preminuli, uključujući kućne ljubimce, ali pritom u naponu snage i života. Većina ljudi kaže da oseća neodoljiv osećaj ljubavi i mira. Osećaju se kao da je ovo drugo carstvo njihov pravi dom.

Ova iskustva mogu da zvuče kao kliše: jako svetlo, tunel, voljeni koji su preminuli… Ali tokom 25 godina proučavanja, poverovao sam da su ovi opisi postali opšta mesta savremene kulture jer su zapravo istiniti. Čak sam radio sa grupom dece mlađe od pet godina koja su imala iskustva bliske smrti. Oni su prijavili ista iskustva kao i odrasli – i u tom uzrastu, malo je verovatno da su čuli za jako svetlo ili tunel koji se javljaju kada umrete.

Drugi ljudi su mi pričali o naizgled neverovatnim događajima, koje su kasnije ipak mogle da se potvrde. Jedna žena je izgubila svest dok je jahala konja na stazi. Njeno telo je ostalo na toj stazi, dok je njena svest odjahala sa konjem dok je on galopirao nazad do štale. Kasnije je mogla da opiše šta se tačno dogodilo u štali, jer je to videla uprkos tome što njeno telo nije bilo tamo. Drugi, koji nisu razgovarali sa njom, potvrdili su njenu priču. Ja sam doktor medicine. Pročitao sam gomilu istraživanja mozga i razmotrio sva moguća objašnjenja za iskustva bliske smrti. Suština je da nijedno od njih ne pije vodu. Ne postoji čak ni približno uverljivo fizičko objašnjenje za ovaj fenomen.

Za iskustva bliska smrti podrazumevam posebnu definiciju – osoba mora da bude bez svesti. Ali postoji još jedna vrsta fenomena koja me takođe fascinira: ono što ja nazivam iskustvom trenutnog, intenzivnog straha od smrti.

Ovo su situacije u kojima snažno osećate da vam je život u neposrednoj opasnosti. To su situacije kada je smrt izbegnuta za dlaku, kao što su saobraćajne nesreće u kojima bi jedan trenutak ili drugačiji pokret ishod učinio fatalnim ili iznenadni pad.

Ovi ljudi uglavnom ne vide tunel ili jarku svetlost, ali često prijavljuju da im ceo život “proleti pred očima”. Iako ovo ponekad prijave i ljudi koji su iskusili stanje blisko smrti, ipak je češće kod onih koji su za dlaku izbegli neku kobnu situaciju. Ti ljudi se čak sećaju događaja iz detinjstva kojih u svesnom stanju nisu mogli da se sete, ali koje su kasnije potvrdili razgovorom sa članovima porodice.

Iako sam strastven u vezi proučavanja iskustava bliskih smrti, moj dnevni posao se i dalje vrti oko pomaganja pacijentima u borbi protiv raka. Ne govorim svojim pacijentima o svojim drugim istraživanjima, ali ipak, moj rad u vezi istraživanja života posle smrti, učinio me je saosećajnijim i ljubaznijim doktorom. U stanju sam da pomognem svojim pacijentima da se suoče sa bolestima opasnim po život sa povećanom hrabrošću i strašću. Moj cilj je da im pomognem da imaju više zdravih dana ovde na Zemlji.

Ali čvrsto verujem da će, ako i kada odu, biti u miru, zaključio je.

A potom se osvrnuo na što šta se fizički dešava sa telom kada osoba premine.

“Telo ima više od 200 kostiju, nekoliko biliona mikroba i čak 37 biliona ćelija. Kada nastupi smrt, ono postupno propada, a nekim organima potrebne su godine da potpuno nestanu.

Između drugog i četvrtog dana od smrti mikrobi su već svuda. Oni proizvode otrovne gasove, poput amonijaka i sumporvodonika, koji će se proširiti i dovesti do toga da se telo naduje i zaudara.

Zatim, zbog nedostatka dotoka kiseonika počinju da propadaju oni organi kojima je to najpotrebnije, a jedan od njih je mozak. Ćelije koje ga čine sadržavaju 70 posto vode, a kada ostanu bez kiseonika i počnu da odumiru, otpuštaju je. To je razlog zbog kojega se na dnu leša ubrzo nakon smrti čoveka može pronaći voda. Nekoliko sati otkako je nastupila smrt počinje i proces u crevima.

Naime, kako umirući imunološki sistem više ne može da sadrži gladne mikrobe koji obično pomažu u probavi hrane koju čovek jede, oni – beže. Krenu iz donjeg dela creva kroz tkivo, a kroz nekoliko sati dospevaju do jetre i žučne kese koja sadrži žuto-zelenu žuč koja služi za razgradnju masnoća koje čovek konzumira dok je živ.

Nakon što mikrobi pojedu te organe, ta žuč počinje preplavljivati ​​telo bojeći ga u svoju boju. Nakon 3 do 4 meseca ta žuta boja menja se u smeđe-crnu nijansu jer propadaju krvne sudove, a gvožđe koje je u njima počinje da oksidira.

Otprilike u isto vreme molekularne strukture koje drže ćelije na okup razdvajaju se, pa se tkivo počinje pretvarati u vodenastu kašu.

Kada prođe malo više od godinu dana kisele telesne tečnosti i toksini razgrađuju pamučnu odeću na mrtvom telu, pa će se ona raspasti. Tada nastupa vreme kad više nema nekih dramatičnih promena, ali nakon desetak godina, u okruženju sa dovoljno vlage i niskim delom kiseonika, pokreće se hemijska reakcija koja masnoću na bedrima i pretvara u supstancu nalik na sapun – ta se supstanca naziva mrtvački ili grobni vosak.

S druge strane, ako se telo nalazi u uslovima gde nema puno vlage, može nastupiti mumifikacija – da, čovekovo mrtvo telo može se prirodno pretvoriti u mumiju. Kako svo to vreme kroz tanku kožu na ušima, nosu i kapcima isparava voda, to dovodi do njihova isušivanja i poprimanja crne boje – upravo to je proces mumificiranja.

Otprilike 50 godina nakon smrti tkivo umrle osobe polako nestaje, a ostaje mumificirana koža i tetive. Tokom idućih trideset godina i oni će se raspasti, pa će tako nakon punih 80 u lešu ostati samo kosti. Do 100. godišnjice smrti kolagen u kostima drastično se smanjio, pa tada i one počinju pucati i propadati. Od njih nastane krhka mineralna materija, a u poslednjoj fazi raspadanja pretvore se u prah.

Zanimljiva činjenica jeste da jedan deo tela ostaje večno, a to su zubi – oni se ne mogu raspasti ni propasti

Dakle, u lešu uz njih mogu ostati još samo najlonski šavovi odeće koji se takođe ne mogu raspasti i grobni vosak”, detaljno je objasnio.