Dakle, ja (42F) sam u braku sa svojim mužem (45M) već pet godina. Oboje imamo ćerke iz prethodnih brakova — njegova ćerka Lena ima 15 godina, a moja, Sofi, 16. Od kada smo se venčali, žive zajedno pod istim krovom i, iskreno, to nije išlo glatko.
Lena ima velikih problema u školi. Loše ocene, slabo pamćenje gradiva i nula motivacije. U međuvremenu, Sofi je odlična učenica sa samim peticama i snovima o studijama medicine.
Ovog leta smo planirali letovanje na moru. Karte kupljene, hotel plaćen. Ali kako su Lenine ocene nastavile da padaju, donela sam tešku odluku. Rekla sam joj da neće ići sa nama. Umesto toga, ostaće kod kuće, fokusirati se na školske obaveze i raditi sa privatnim tutorom kog sam platila iz svog džepa. Iskreno sam mislila da joj je to poziv na buđenje koji joj je bio potreban. Njen otac se nije bunio. Samo je klimnuo glavom i rekao: „Možda je tako najbolje.“
Lena je plakala. Mnogo. Zaključala se u sobu satima. Ali ja sam ostala pri svom — nisam želela da nagrađujem neuspeh.
Došao je dan leta. Na aerodromu smo. Prtljag predat. Svi su uzbuđeni — osim Sofi, koja iznenada shvata da joj nema pasoša. Preturamo po torbama, vraćamo se koracima unazad i paničimo. Nema pasoša, nema leta. Moramo da otkažemo put i vratimo se kući.
A pogodite šta smo pronašli kasnije te večeri? Lena je sakrila Sofijin pasoš iza plafonske ploče u svom ormanu.
Nije rekla ni reč. Samo je sedela za stolom dok smo je suočavali sa tim, gledajući pravo ispred sebe kao duh. Njen otac je izgledao kao da želi da ga zemlja proguta. Ja sam bila besna — ne samo zbog putovanja, već zbog čiste zlobe u onome što je uradila.
Ali sada, na moje zaprepašćenje, svi govore da sam otišla predaleko. Da sam izdvojila Lenu. Da to zapravo nije bilo zbog škole, već zbog kažnjavanja jer nije kao Sofi.
Ja i dalje mislim da sam postupila ispravno. Nisam vikala, nisam je udarila, nisam je napustila. Dala sam joj resurse. Disciplinu. Strukturu. Ali sada je kuća zaleđena, a Lena već danima ne govori ni sa kim.
Pa… da li sam prešla granicu?
