Posle saobraćajne nesreće Kira je poslala telegram Doneasovoj porodici ali ga niko, verovatno, nije pročitao. Niko iz porodice Telokos nije došao na sahranu. Kira nije mogla da poveruje u to da ljutnja može da traje i posle smrti.
Posle smrti roditelja Pol se povukao u sebe. Mada se to spolja nije primećivalo, Kira je znala da on pati. Mučili su ga košmarni snovi, izgubio je apetit i naglo je oslabio.
Uložila je mnogo truda, vremena, snage i volje da ga vrati u normalno stanje. Zato je odlučila da ne dozvoli nikome, pa ni Leonidasu Telokosu, da ga ponovo uzdrma. Pre će umreti nego da mu prepusti Pola, pomislila je ljutito.
Ipak, u jednom trenutku zapitala se kakav je čovek Polov stric. Nametalo joj se i pitanje zašto nije došao da vidi dečaka. To bi bilo mnogo bolje nego što je pokušao da joj oduzme dečaka posredstom jednog londonskog advokata.
Bes je nestao kada je stigla pred zgradnj) kojoj je stanovala i preovladala ju je odlučnost da ne popusti ni pred čim. Znala je daje ona potrebna Polu, a ne neki neznanac.
Dešavalo se da Pol prekine ignri da je potraži, a onda bi se bez roči vratio u svoju sobu. Nikada ga nije pitala zastoje došao, znala je da proverava da li je tu. Njegovi roditelji su nestali bez upozorenja i on se plašio da će se nešto slično desiti i njoj.
Posle nesreće postao je veoma nesiguran i Kira je uložila mnogo napora da mu povrati samopouzdanje. Osim toga, po prirodi je bio ozbiljan dečak. Njegovo grčko poreklo videlo mu se na licu: imao je taman ten, crnu kosu i krupne, crne oči.
Žilav, mršav i energičan, govorio je malo i to samo onda kada je bilo neophodno. Kira je često morala kleštima da izvlači reći iz njega. Vremenom, zbližio se sa svojom tetkom. Naučila je kako da protumači njegovo ćutanje i nadala se da je počeo da joj veruje.
Osmehnula se kada ga je ugledala ispred obdaništa kako se igra sa decom. Ne, pomislila je odlučno, ni po koju cenu neće dozvoliti da ga stranac odvede.
