Jovo Maksić je veliki glumac koji je još jednom, ulogom u seriji “Tvrđava” pokazao svoj ogroman talenat. O životu u bivšoj Jugoslaviji, ratu, bežanju iz Knina, životu u Beogradu i Srbiji govorio je u novoj epizodi Agape.
“Ja imam utisak kao da smo Boga isterali iz grada, dok na selu je to drugačije….”, priča Jovo o osećanju koji dobije svaki put kada se rodi u rodni kraj, u selo gde je sve podređeno borbi za život.
“Kad sam došao u Beograd na glumu, bilo je to više u fazonu daj da probam. U krajnjem slučaju biću u Beogradu i lepo ću se provesti, jer me možda sutra ionako neće biti,” kaže Jovo koji je preživljavao rat u svom rodnom kraju.
Na pitanje kako mu je bilo u koloni koja je 1995. godine došla u Beograd i u kojoj je proveo 12 dana putujući od Knina do Srbije, Jovo ovako kaže:
“Vrlo čudan. Sve se vrlo brzo izdešavalo. Kad mi sada sedimo ovde i pričamo o tome i svi će reći “Sve je to moglo da se nasluti, da se vidi..:” Jeste, ali nisi ti mogao da živiš dole i da veruješ da će se to desiti, jer onda ne bi imalo smisla. Jer čovek uvek pronalazi način da se izbori sa teškim situacijama.
Kad se to desilo mi smo mislili to je kraj sveta. Ali to nije bio kraj sveta, bio je to neki drugi početak, kao ispit…
Ali sam zahvalan Bogu što sam iz toga izašao mentalno zdrav. I to ne smatram samo svojom pričom, jer tu ima dosta ljudi koji su završili svoju priču na najtragičniji način i njihova priča treba da se čuje, moja priča nije važna toliko.”
Kada bih pravio film o ratu, pravio bih ga sa te komične strane jer bih tako prikazao sav besmisao Foto: Pritnscreen/youtube
Šta je naučio iz rata, izbeglištva…
“U tim situacijama čovek mora da bude bolji čovek. Nauk je da moramo da se snađemo, a većina mojih zemljaka se vrlo brzo snašla, što je specifično za taj dinarski tip ljudi. Žal uvek ostaje, ali život ide dalje i mi shvatimo da je to samo jedan život…”
O tome zašo ne želi da priča o ratu i situacijama koje je preživeo, Jovo ovako objašnjava:
“Interesantno je što to moje društvo, kad se sastane i kad počnemo da pričamo o tom periodu dole, mi se sećamo nekih komičnih situacija.
Ako imam neki problem vezano za taj period i to doba, ja ću otići kod sveštenika da ispovidim to ili kod psihijatra. Ja ne želim da ti pričam o tome, ne želim da ti kvarim dan, jer te povlačim u taj neki mark. Zato kad pričam o tome ja pričam kroz taj neki komični deo. Nas je crni humor i održao. To je specifično za taj narod tamo.
Foto: Pritnscreen/youtube
To je kao kada odete na sahranu, pa se telo brani od tuge tako što vidite da se neko spotakao ili bubnuo nešto, pa se zasmeješ. Tako je i sa ratom, mi smo stalno bežali u nešto što je bliže životu i radosti života i više smo cenili te trenutke druženja, mirnog vremena… I zato ne volim baš puno da pričam o tome. I kad bih radio film o ratu, ja bih pričao samo o tom komičnim situacijama iz rata, jer bi tako pokazao taj besmisao svega toga,” iskren je Jovo.
