Radila sam duple smene celog života kako bih uštedela za penziju. Moja ćerka, koja ima 28 godina, zahtevala je da joj svakog meseca dajem veliku sumu novca dok “ne pronađe posao iz snova”. Rekla sam joj ne. „Pokajaćeš se zbog ovoga!“ viknula je.
U 3 ujutru dobila sam poziv: „Vaša ćerka je podnela prijavu Službi za zaštitu odraslih, tvrdeći da je finansijski zanemarujete i da je vaš izdržavani član.“
Nisam mogla da verujem. Službenik mi je objasnio da, iako je prijava očigledno lažna, moraju da sprovedu istragu. Moje komšije su videle socijalnog radnika kako dolazi u moju kuću i sada me je sramota. Moja ćerka, Džesika, oduvek je bila dramatična, ali ovo prevazilazi svaku granicu.
Za dodatni kontekst — Džesika ima diplomu i savršeno je sposobna da radi. Napustila je poslednji posao jer njen šef „nije cenio njenu kreativnost“. Pre toga je dala otkaz jer su joj radni sati bili „previše zahtevni“. Već osam meseci je nezaposlena i živi u mom podrumu bez ikakve stanarine.
Već sam joj platila fakultet, automobil i bezbroj „hitnih situacija“ tokom godina. Najgore od svega je što je okrenula deo porodice protiv mene. Govori svima da je „napuštam“ i da sam „sebična sa svojim novcem“. Moja sestra me juče pozvala i rekla da bih „trebalo samo da joj pomognem da stane na noge“.
Istraga Službe za zaštitu odraslih obustavljena je za nedelju dana, ali šteta po moju reputaciju u komšiluku deluje kao da je trajna. Džesika se nije izvinila — umesto toga, preselila se kod tetke i nastavlja da me ogovara pred svakim ko hoće da je sluša.
Imam 58 godina i konačno sam blizu penzije za koju sam radila ceo svoj odrasli život. Da li sam pogrešila što sam odbila njen zahtev? Kako da popravim porodične odnose koje je narušila? I što je najvažnije — kako da postavim granice prema odraslom detetu koje je spremno da uništi moju reputaciju kako bi dobilo ono što želi?
Molim vas, pomozite,
Margareta
