Odrekla sam se intimnih odnosa na pet godina – i evo šta mi se desilo
Kad sam prvi put rekla sebi „dosta je“, nisam ni slutila koliko će ta odluka promeniti moj život. Nije to bila neka iznenadna odluka ni zavet, već više trenutak zasićenja, razočaranja i dubokog umora od površnih odnosa, od lažnih obećanja, praznih pogleda i hladnih dodira.
Imala sam tada 28 godina. Završila sam jedan turbulentan odnos, poslednji u nizu koji me je ostavio emotivno iscrpljenu i psihički slomljenu. Bila sam umorna od igre – zavođenja, udovoljavanja, praštanja. Umorna od toga da stalno dajem sebe i dobijam mrvice zauzvrat. I tako sam, neplanirano, ušla u fazu života bez intimnosti.
Nisam to odmah shvatila. Prvi meseci su prošli u tišini. Nije mi nedostajalo ništa – ni fizička bliskost, ni poljupci, ni dodiri. Bila sam umorna i želela sam samo mir. Ali onda je vreme prolazilo. Jedna godina, pa druga… I sve dublje sam ulazila u svet u kom sam bila samo ja – bez igre, bez udvaranja, bez noćnih poruka i emotivnih vrtloga. I to mi je, iznenađujuće, prijalo.
Ljudi su me često pitali da li mi fali muškarac. Da li mi fali seks. Da li sam usamljena. I najčešće sam se samo nasmešila. Jer ono što su oni gledali spolja, nije bilo ni blizu onome što sam ja osećala iznutra.
U tim godinama bez intimnosti, upoznala sam sebe kao nikada ranije. Počela sam da slušam svoje telo – ali ne na onaj način kako su me pre učili, već iznutra. Osluškivala sam kad sam umorna, kad sam srećna, kad mi je potrebna nežnost – ne od nekog drugog, već od mene same. Naučila sam da uživam u svojoj tišini, u samoći, u sopstvenim mislima. Više me nisu definisali pogledi drugih, komplimenti, ni fizička prisutnost muškarca pored mene.
Počela sam da treniram, da kuvam sebi omiljena jela, da čitam knjige koje sam godinama odlagala. Posvetila sam se hobijima, prijateljima, prirodi. Otkrila sam da me mnogo toga ispunjava više nego ono za šta sam pre verovala da je neophodno da bih se osećala celom.
Ali, naravno, bilo je i izazova. Ima dana kada telo poželi kontakt, kada pomisliš na to kako je lepo deliti postelju s nekim. Bilo je trenutaka kada sam se osetila ranjivo, kada mi je zafalio nečiji oslonac. Ali čak i tada, nisam poklekla. Jer sam znala da, kad god bih popustila zbog trenutne slabosti, samo bih opet ušla u nešto što me iscrpljuje i udaljava od onoga što sam gradila.
Jednom me je drugarica pitala da li sam izgubila veru u ljubav. Rekla sam joj: „Nisam. Samo sam prestala da jurim ono što mi ne pripada.“ Ljubav ne bi trebalo da boli, da lomi i troši. A sve dok me je „intimnost“ vezivala za pogrešne ljude, nije ni bila prava.
Sada, pet godina kasnije, osećam se snažnije nego ikad. Naučila sam da se cenim. Naučila sam da ne prihvatam manje od onog što zaslužujem. I najvažnije – naučila sam da mi ne treba neko drugi da bih bila cela.
Neću reći da sam zauvek zatvorena za ljubav ili bliskost. Ne. Ali ako ikad ponovo otvorim srce, biće to samo za nekog ko zna da voli bez uslovljavanja, ko zna da poštuje tišinu, ko zna da gleda dušom, a ne samo očima.
Danas mogu da kažem – tih pet godina su bile najbolje godine mog unutrašnjeg rasta. To nije bila pauza, nije bio prekid… bila je to obnova. Povratak sebi.
Zato, ako si žena koja se oseća izgubljeno, koja trči iz odnosa u odnos samo da ne bi bila sama – znaj da je samoća ponekad najbolji lek. I da u toj tišini možeš pronaći najveću snagu – snagu da budeš svoja, slobodna i mirna.
Post Views: 129
