Otac je brojao kovčege za prevremeno rođene petorke, najmanja beba je imala 700 grama: Kada su preživele sanjao je da napravi cirkus, ali se država umešala

Te večeri, 28. maja 1934. godine, Oliva Dion nije razmišljao o tome kako će odgajati petoro novorođenčadi. Razmišljao je o tome koliko će kovčega morati da napravi.

Dionova deca su rođena sa sedam meseci, zajedno su na rođenju imale oko 6,07 kg. Najkrupnija: oko 1,13 kg, a  najsitnija nešto manje od 700 grama.

Elzir je pretpostavila da nosi više od jednog deteta, ali petoro? U tom trenutku, porodica Dion je već imala petoro dece; još tri sina su rođena posle devojčica. Ali upravo u tom trenutku njihova majka je pogledala petorke i pitala se da li će sve preživeti do jutra. Dr Alan Roj Dafo, koji ih je porodio, bio je daleko manje optimističan: nije verovao da će ijedna od njih preživeti.

Da bi deci pružio barem šansu, umotao je bebe u tople ćebad, stavio ih u korpu pozajmljenu od komšija i premestio je blizu otvorenih vrata šporeta da ih zagreje. Dok je babica pazila na bebe, lekar je oživeo Elzir. Majka nije imala mleko, pa su deci data mešavina vode, kravljeg mleka, kukuruznog sirupa i nekoliko kapi ruma. Svi članovi porodice Dion preživeli su noć 29. maja, a ujutru su devojčice dobile imena: Ivon, Anet, Sesil, Emili i Mari.

Rođenje blizanaca u Ontariju nije bilo ništa neobično, ali dolazak petorki bio je veliki događaj. Čak je i premijer Mičel Hepbern došao da ih vidi, ali umesto beneficija ili godišnje zalihe hrane, doveo je gomilu novinara. Glava velike, ali siromašne porodice bio je besan: dolazili su, gledali decu, i to besplatno, ni manje ni više. A onda mu je sinulo.

Farmer nije bio oduševljen što će morati da hrani i oblači još petoro dece, ali je mogao da zaradi od njih. Oliva je sanjao o živom cirkusu – paviljonu sa staklenim zidovima na Svetskoj izložbi u Čikagu.

 Preduzimljivi Oliva je već odlučio koje će plakate naručiti, ali se vlada umešala u njegove planove. Zvaničnici su kritikovali Diona zbog činjenice da su lokalni stanovnici više marili za njegove petorke – slali su im odeću, hranu i malo novca – dok je on planirao da ih pretvori u zoološki vrt za milovanje životinja.

Plemenito? Ne baš. Vlada Ontarija je zabranila Olivi da svoju decu pretvori u spektakl kako bi… profitirala od njih.

Ivon, Anet, Sesil, Emili i Mari su zvanično odvedene iz svog doma kada su imale jedva pet meseci. I nisu odvedene daleko – samo preko ulice, u dom istog dr Defoa koji ih je doneo na svet.

Doktorka je dobila kuću sa devet soba, angažovala je guvernante, medicinske sestre i čuvare, izgradila igralište i kupila im haljine i igračke – kako bolje zamisliti vrtić? Bilo bi kao raj, da nije bilo providnog zida koji je okruživao „baštu“: posmatrači su mogli da dođu da gledaju petorke, bez one da to znaju.

Devet dugih godina, njihov život se pretvorio u izvrsnu menažeriju. Ljudi su plaćali novac da gledaju u čudotvorne devojčice kroz jednosmerni prozor, a nisu imali pojma. „Bio je to raj“, seća se Aneta sa osmehom. Svakog jutra, sestre su nosile identične haljine, koje su se razlikovale samo po boji značke prišivene na njihovim grudima.

Dadilje su im uvijale kosu, vezivale je u visoke repove i vodile decu na doručak. Posle čaše soka, deca su odvedena kod dr Defoa, koji ih je pregledao, merio i upoređivao njihove mere.

Zatim su usledili časovi i igre na otvorenom, kako bi turisti mogli da gledaju petorke i da pune blagajnu Ontarija još nekoliko meseci. U međuvremenu, preko puta, otac bio je u prodavnici, pretvarajući svoju decu u posao: prodavao je setove od pet identičnih lutaka nazvanih po svojim ćerkama, kašike sa njihovim licima, brošure i druge suvenire.

Nije prilazio staklenom ograđenom prostoru – zašto bi se trudio, kada je već svakodnevno viđao Ivon, Anet, Sesil, Emili i Mari?

Tokom devet godina koliko su sestre Dion živele u zoološkom vrtu-vrtiću, doprinele su blagajni Ontarija sa 500 miliona dolara. Vlasti su tvrdile da je novac uplaćen na račune devojčica, ali sa 21 godinom dobile su samo po 170.000 dolara. Sa devet godina, Oliva je dobio sudski spor da bi mu deca vraćena. Da li su mu nedostajale? Malo verovatno. Da li je želeo da se dočepa devojčica koje nose zlato? Apsolutno.

Do tada je farmer, uz pomoć dobrotvornih organizacija, dodao dodatne sobe svojoj kući, instalirao struju i vodu i izjavio da je spreman da odgaja svoje ćerke.

Ali same bliznakinje nisu bile spremne za selidbu. Za njih, odrasle u savršenom svetu dadilja, medicinskih sestara, soka od pomorandže ujutru i peglanih suknji, farma njihovog oca postala je pakao na zemlji. I ne zato što su petorke bile mekušace. Naprotiv, svi prljavi kućni poslovi pali su na njih, a osmoro (!) preostale braće i sestara nije prihvatalo rođake koji su se iznenada pojavili niotkuda.

Što je bogatstvo porodice Dion postajalo bolje, to su njihovi roditelji postajali okrutniji prema tinejdžerima. Ivon, Anet, Sesil, Emili i Mari počele su da se pojavljuju u reklamama za kozmetiku i druge proizvode, njihovi intervjui su se široko objavljivali u lokalnim novinama, a novac je slivao u džepove njihovih roditelja.

„Nismo bile tretirane kao deca – više kao robovi ili sluge“, prisećale su se sestre. U međuvremenu, Elzir i Oliva su dobili automobil kupljen zaradom svojih ćerki, kupili sebi novu odeću i obnovili kuću, prekorevajući decu što nemaju dovoljno za hranu.

Petorke nisu imale kome da se požale. Majka ih je tukla, a otac je bio nasilan. „Vozio bi nas jednu po jednu kolima i dodirivao nas“, rekle su bliznakinje kasnije kao odrasle. Jedina osoba kojoj su mogle da se obrate bio je sveštenik, koji im je savetovao da „nastave da vole svog oca i nose deblju odeću“.

Kada su sestre Dion napunile 16 godina, rudnik zlata je postao puka kap, a njihovi roditelji su odlučili da ne odgajaju svoju decu. Poslali su ih u internat, gde su živele dve godine, a zatim se bezbedno odselile iz rodnog grada i porodice koja ih je iscedila do poslednjeg centa.

Dok su postale punoletne, Ivon, Anet, Sesil, Emili i Mari bile su dobro svesne šta im je urađeno i odlučile su da će od sada samo jedna drugu smatrati svojom porodicom.

Ali prvi put posle mnogo godina, putevi devojaka su se razišli. Emili, nesposobna da izdrži pritiske spoljašnjeg sveta, položila je monaške zavete. Nažalost, počela je i da pati od epileptičnih napada, i jednog dana, dok su se ostale iskušenice molile, nije mogla da podigne glavu sa jastuka zbog grčeva. Emili je umrla u 20. godini.

Dvanaest godina kasnije, Mari je umrla od moždanog krvarenja. Rodila je bliznakinje, koje je sud smestio u sirotište nakon razvoda, i nije uspela da prevaziđe depresiju.

Sesil i Anet nisu mogle da osnuju porodicu: prva je rodila bliznakinje, od kojih je jedna umrla i ostala udovica, dok druga nikada nije postala majka. Sestre su odlučile da ostatak života provedu same. Pozvale su stariju, Ivon, da se useli kod njih, ali ona jednostavno nije mogla da podnese ljudsko društvo i umrla je od raka, kao pustinjak.

Godine 1998, sestre Dion su tužile vladu zbog nehumanog eksperimenta koji je sproveden nad njima i dobile su po četiri miliona dolara.

„Prekasno je i premalo za naše uništene živote“, tako su preživele bliznakinje komentarisale zajam. Sesil, zavisnica od kockanja, proćerdala je sav novac i pobegla u inostranstvo, ostavljajući je samu sa sestrom.

Poslednje dve Dion sestre su preminule prošle godine, a do samog kraja su ostale zajedno.

 Stil / Woman