Neuspeo brak sa Polom Džeksonom trebalo bi da joj posluži kao opomena od sličnih grešaka.
Upoznala je Pola u jednom društvu. Tek što je bila prešla u Njujork. Osećala se usamljenom. Čeznula je za roditeljima i Nebraskom. Činilo joj se da se odvojila daleko od njih, na kraj sveta. Pristala je da ode na jednu sedeljku jer nije imala šta drugo da radi.
Društvo se sastojalo od igrača, muzičara, pisaca i nekolicine osoba manje divljenja dostojnih zanimanja, koja su pripadnici umetničkog sveta nazivali običnima.
Pol je sedeo za klavirom. Pratio je plavušu dugih nogu, čiji glas ni izdaleka nije dostizao savršenstvo njegovog izvođenja.
Crvenokosa devojka privukla je njegovu pažnju. Prišao joj je i predstavio se. Lori nije nalazila reči da izrazi svoje oduševljenje pesmama koje je čula, pogotovo kad je doznala da su one proizišle iz njegovog pera.
Tek nekoliko meseci kasnije Lori je analizirala svoj odnos sa Polom. Shvatila je da, čak ni prilikom tog prvog viđenja, nije bilo reči o njenim željama i planovima. Razgovor se vrteo isključivo oko Pola i njegovih stremljenja da stekne ime među muzičarima. Osuđivala je sebe što još tada nije prozrela njegovu sebičnost i nesigurnost.
Možda je osećala sažaljenje prema njemu, ali posle višemesečnog, redovnog sastajanja sa njim ubedila je sebe da se među njima razvila ljubav. Bila mu je potrebna. Vapio je za nekim ko će mu pothranjivati sujetu, slušati njegovu muziku i neumorno je hvaliti.
