Posle Marinkove smrti saznalo se zašto je doktorima zabranio da Dubravki kažu išta o bolesti: Kuma je zavetovao na veliki čin i umro nakon 20 dana

Marinko Madžgalj je bio jedan od najtalentovanijih glumaca i umetnika svoje generacije. Njegove kolege su govorile da poseduje retku iskru — onaj neuhvatljivi dar koji publiku osvaja bez truda. Mnogi su tvrdili da će njegova karijera nadmašiti čak i legende poput Zorana Radmilovića i Bore Todorovića.

Marinko Madžgalj, glumac i muzičar koji je ostavio trag na regionalnoj umetničkoj sceni. Lečio se od jednog od najagresivnijih oblika raka — karcinoma pankreasa.

U trenutku kada je saznao za bolest imao je samo 37 godina. Nažalost, dijagnoza je postavljena prekasno. Lekari su morali da mu saopšte da mu je preostalo tek nekoliko meseci života.

Ipak, prema rečima porodice i prijatelja, Marinko je odbio da se preda. Te kratke mesece proživeo je sa neverovatnom hrabrošću, dostojanstvom i snagom za koju mnogi ni ne slute da su je ljudi u stanju pronaći u sebi.

Iako je bio fizički sve slabiji, nije odustajao od svog poziva. Tokom lečenja snimao je seriju u Crnoj Gori, vraćao se poslu kada god je mogao i trudio se da održi ritam života koji je voleo. Paralelno je išao na teške i iscrpljujuće hemioterapije.

Jedan od najpotresnijih gestova njegove borbe bio je odlazak u manastir Ostrog — samo dvadesetak dana pred smrt. Bio je toliko fizički iscrpljen da je jedva izdržao napor, ali je želeo da se krsti i dobije duhovni mir. Većina ljudi to nije znala, jer je želeo da zaštiti bližnje od brige i straha.

Do poslednjeg dana, Marinko je verovao u svoje ozdravljenje. Njegova poslednja objava na Fejsbuku ostala je svedočanstvo te borbe, ali i zahvalnosti prema ljudima koji su mu slali podršku:

„Prijatelji, mnogo pošte je stiglo! Svi ste tako dragi, ljubazni i puni lepih reči i želja! Hvala vam na svakoj napisanoj reči, hvala za sve medikamente koje preporučujete, hvala na željama za brzo ozdravljenje! Potrudiću se da što pre zaigram na sceni, stanem pred filmsku i TV kameru i ponovo budem sa svima vama. A i zapevam! Voli vas sve vaš Maki!“

U tim rečima i danas odzvanja njegova vera u život, njegov humor, njegova beskrajna zahvalnost publici i kolegama.

Marinko Madžgalj preminuo je 26. marta 2016. godine. Sahranjen je 29. marta na Novom bežanijskom groblju. Njegovim ispraćajem odzvanjale su pesme koje su ga obeležile — „Jedan dan života“, „Mama Huanita“, „Bolujem ja“, „Tiho noći“, „Na te mislim“, „Što se bore misli moje“.

Uz te melodije, ispraćen je umetnik koji je svojom pojavom ostavio trag mnogo veći od godina koje je doživeo.

Prve reči njegove majke Mirjane nakon smrti sina bile su izgovorene tek godinama kasnije, kada je u januaru 2021. ispred Ateljea 212 otkriven mural posvećen Marinku Madžgalju. Taj trenutak bio je više od ceremonije — bio je to trenutak u kojem je majka konačno progovorila o onome što je dugo čuvala samo za sebe.

Mirjana je kroz suze, ali i dostojanstvo koje joj je bilo svojstveno, ispričala koliko je njen sin živeo punim plućima, često i preko granica koje je telo moglo da izdrži.

„Marinko je bio sin za poželeti, nestvaran. Imao je snagu da uveče igra predstavu, a već u cik zore putuje u Podgoricu na gostovanje. Vratio bi se istog dana, pa sutradan opet krenuo na put. Nosila ga je neverovatna energija… A onda mi kaže: ‘Mama, ako nastavim ovako, prestaću da dišem.’“

To nije bila žalopojka — bila je to istina čoveka koji je davao sve, ponekad i više nego što je imao.

Marinko Madžgalj rođen je 21. avgusta 1978. u Beogradu, ali je detinjstvo proveo u Kotoru, gradu koji je, kako su govorili njegovi prijatelji, ostavio pečat na njegovu blagost, duhovitost i posebnu emocionalnu toplinu.

Još kao dečak pokazivao je šarm i dar za imitacije, muziku i glumu, a ti prvi talenti kasnije su se razvili u ono što će postati jedna od najprepoznatljivijih karijera svoje generacije.

Studije glume završio je 2000. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od tog trenutka, nije prošlo mnogo vremena pre nego što je postao stalno prisutno lice na pozorišnoj sceni, televiziji i filmu.

Iako ga je publika obožavala kao glumca, Marinko je imao i drugu, jednako prepoznatljivu stranu — muzičara. Sa bliskim prijateljem Ognjenom Amidžićem osnovao je bend „Flamingosi“, u početku potpuno neobavezno, gotovo kao privatnu šalu među prijateljima.

Ognjen je više puta govorio da je bend trebalo da bude zabava u maloj, zatvorenoj ekipi, a ne projekat koji će odjeknuti javnošću. Ali, ono što je počelo kao igra, pretvorilo se u neočekivani uspeh. Publika je zavolela njihovu spontanost, humor i ludistički pristup muzici — nešto što je u to vreme bilo retko i osvežavajuće.

Pesme „Flamingosa“ ubrzo su postale hitovi, a Marinko je pokazao da podjednako dobro može da zabavi publiku pesmom kao i glumom.

Marinko je ostavio trag u širokom spektru uloga: od komedija koje su ušle u kultni status do drama koje su pokazale svu širinu njegovog talenta.

Gledaoci ga pamte po ulogama u serijama i filmovima:

• „Crni Gruja“
• „Drug Crni u NOB-u“
• „Ranjeni orao“
• „Greh njene majke“
• Pozorište je, međutim, bilo prostor u kojem je dolazio do izražaja u punoj snazi.

U Ateljeu 212 briljirao je u predstavama:

• „Sedam i po“
• „Zbogom SFRJ“
• „Sveti Georgije ubiva aždahu“
• „Avgust u okrugu Osejdž“
• „Kazimir i Karolina“

Igrao je i na scenama JDP-a, Bitef teatra, Narodnog pozorišta, Pozorišta Slavija, Dadova i Madlenianuma. Bio je glumac koji nije birao „lako“ — birao je izazovno, duboko, ono što ostavlja trag.

Marinko Madžgalj preminuo je 26. marta 2016. godine nakon teške borbe sa bolešću. Imao je samo 37 godina, ali je za to vreme postigao ono za šta drugima nekada treba čitav život.

Njegova smrt je zaustavila jedno stvaralačko putovanje, ali nije uspela da izbriše njegov trag. Naprotiv — učinila ga je još vrednijim.

Voditelj Ognjen Amidžić i Marinko Madžgalj nisu bili samo kolege koji su se povremeno sreli na snimanjima — bili su najbolji prijatelji, nerazdvojni i po humoru, i po energiji, i po načinu na koji su prihvatali život. Čak i danas, godinama nakon Marinkove smrti, Ognjen otvoreno kaže da mu bliskost s glumcem nikada nije iščezla.

Jedan od simbola te bliskosti jeste i činjenica da i dalje čuva Marinkov broj telefona, kao da je to nit koja ga vezuje za nekoga ko je prerano otišao, ali nikada nije nestao iz njegovog svakodnevnog života.

Ognjen često govori o tome koliko je Marinko bio spontan čovek. Rođendani, koje mnogi koriste za velike proslave, njemu su bili usputan povod za druženje, a ne događaj koji zahteva pripreme ili glamur.

„Marinko nikada nije voleo velike rođendanske žurke,“ kaže Ognjen.
„Nama je bilo dovoljno da odemo u kafić, okupimo se uz gitaru i napravimo veče koje pamtimo po smehu, a ne po dekoraciji. Sve je bilo nenametljivo, iskreno i naše.“

Često bi usred neke svirke ili nastupa Ognjen izvukao iz džepa nekoliko novčanica i u šali ga „počastio“, kao simbol njihove bliskosti i tipičnog, zajedničkog humora koji ih je pratio u svakom trenutku.

Na pitanje šta bi mu poručio kada bi mogao da okrene vreme unazad, Ognjen je iskreno rekao da bi ga molio da uspori.

„Rekao bih mu da stane. Da se pregleda na vreme. Da ne troši sebe do iznemoglosti. I što je najgore, ni danas nemam osećaj da ga nema.“

Ta rečenica najbolje opisuje njihovo prijateljstvo — kada su se upoznali u jutarnjem programu koji je Ognjen vodio, odmah su prepoznali sličan duh. Nakon toga je druženje postalo svakodnevica: zajednički projekti, kompaktne male svirke, neplanirana putovanja, beskrajna zafrkancija.

Kada su zajedno pokrenuli Flamingose, sve se dogodilo prirodno — bez strategije, bez pritiska, bez ambicije da postanu „veliki“. Ali muzika koju su stvarali bila je iskrena, i publika je to prepoznala.

Tragovi prisustva: „Hiljadu puta mi se učinilo da je tu“

Ognjen priznaje da ga i danas, godinama nakon Marinkovog odlaska, često vidi „u prolazu“.
Ponekad je to samo čovek na motoru čija kosa proviri ispod kacige na isti način, ponekad hod, držanje, silueta.

„Hiljadu puta mi se učinilo da je on. I svaki put mi je to normalno. Jer on je i dalje deo mene.”

Telefon, sačuvan broj, poruke koje više niko neće pročitati — to su, kaže, mostovi između prošlosti i sadašnjosti. I ne planira da ih briše.

Zajedno sa porodicom Marinka Madžgalja ostao je u kontaktu — u meri u kojoj im obaveze dozvoljavaju. Uvek naglašava da će im biti oslonac, kao što je i uvek bio deo njihove velike tuge, ali i ponosa.

Na otkrivanju muralnog portreta ispred Ateljea 212, Marinkova majka Mirjana je učinila nešto što su mnogi jedva posmatrali bez suza. Prišla je slici svog sina, zagrlila je kao da je živ, poljubila ruku na muralu i izgovorila:

„Kakva je to sreća bila… Da li je neko pored njega mogao da bude tužan?“

Njene reči odjeknule su kao svedočanstvo o čoveku čija energija nije dozvoljavala da iko oko njega ostane ravnodušan.

Posle operacije pankreasa, Marinko je dve nedelje proveo u KBC „Bežanijska kosa“. To je bilo vreme tihe borbe, neizvesnosti, nade i straha koji se preplitali iz dana u dan.

Kada je pušten na kućno lečenje, bio je vidno iscrpljen, fizički oslabljen i pod stalnim nadzorom lekara. Pridržavao se za strica, dok je njegova verenica Lana Sekulić završavala potrebnu dokumentaciju.

Ne samo u zvaničnim terminima poseta, već i rano ujutru, i kasno uveče.

„Teško je sve podnela,“ pričali su oni koji su je viđali kako izlazi iz bolnice.
„Ali nije se odvajala od njega.“

Uzela je godišnji odmor, ostavila posao po strani — sve kako bi bila uz čoveka koga voli.

Marinka je u bolnici često posećivao i Sergej Trifunović, koji je bio jedna od njegovih najvećih podrški tokom bolesti.
Dolazio je nenametljivo, tiho, ali uporno — svaki put kada bi mogao.

Oca i strica takođe su viđali kako dolaze, smireni, dostojanstveni, ali s tugom koja se videla u načinu na koji su hodali bolničkim hodnicima.

Dok se Marinko Madžgalj suočavao sa najtežim danima u svom životu, njegova porodica i najbliži prijatelji bili su neprestano uz njega, pokušavajući da mu pruže oslonac, toplinu i mir kakav mu je bio najpotrebniji. Ipak, uprkos brizi, gotovo niko od njih nije želeo da javno govori o njegovom zdravstvenom stanju. Ta tišina nije bila znak ravnodušnosti, već dubokog poštovanja prema njegovoj želji da njegova borba ne postane predmet sažaljenja i medijskog senzacionalizma.

Marinko je i u najtežim trenucima pokazivao istu snagu karaktera koja ga je krasila tokom celog života. Trudio se da svoje najmilije zaštiti od briga, pa je čak i vest o bolesti poželeo da zadrži samo za sebe dok ne dođe pravi trenutak.

Njegova osećajnost i briga najbolje se vide u odnosu prema bivšoj supruzi Dubravki Mijatović i njihovoj maloj ćerki Sari. Kada je saznao da ga čeka hitna operacija zbog karcinoma pankreasa, Marinko je uradio nešto što samo roditelji ogromnog srca mogu da učine – zamolio je medicinsko osoblje da se informacije o zahvatu ne dele porodici dok se ne vrate sa odmora.

Nije želeo da im pokvari dane provedene na moru, niti da ih natovari strahom pre nego što se vrate u Beograd. Smatrao je da će im sve objasniti kada budu zajedno, jer je znao da će tako lakše prihvatiti lošu vest. Taj čin govori koliko je duboko voleo i koliko mu je bilo stalo da svi oko njega budu zaštićeni od bola, čak i dok se on sam borio sa strahom i neizvesnošću.

Prema informacijama iz tog perioda, lekari su učinili sve da mu pomognu, ali je situacija bila izuzetno komplikovana. Prva operacija, iako uspešno izvedena, ostavila ga je iscrpljenog i oslabljenog. Uprkos tome, prognoze su ukazivale na potrebu za još jednim zahvatom, ali je njegov organizam bio suviše krhak da bi se odmah pristupilo novoj intervenciji.

Zbog toga je zakazan konzilijum stručnjaka – tim lekara koji je trebalo da proceni da li bi Marinko mogao da izdrži još jedan zahvat i kojim tempom sme da se nastavi lečenje. Ta neizvesnost bila je posebno teška, jer su dani prolazili u čekanju novih analiza, uz strogo mirovanje i stalni oprez.

Medicinske sestre su ga redovno obilazile, a on je komunicirao s njima, ali je vrlo brzo ostajao bez snage. Umor i iscrpljenost bili su neizbežni pratioci svakog njegovog dana.

U tim trenucima najveća podrška bio mu je njegova verenica, Lana Sekulić. Ona je svakodnevno dolazila u bolnicu, često i više puta dnevno, ne štedeći sebe ni vreme. Trudila se da ga oraspoloži, da mu pruži toplinu i sigurnost koju je poznavao od ranije.

Iako je bila duboko potresena, Lana se trudila da pred njim bude jaka. Uzimala je slobodne dane kako bi bila uz njega, ne napuštajući ga ni na trenutak. Često je sedela pored njegovog kreveta i držala ga za ruku, u tišini koja je govorila više od bilo kakvih reči. Bila je ne samo partnerka, već i njegov čuvar, njegov glas, njegova snaga.

Pored porodice i Lane, Marinka su posećivali i brojni prijatelji i kolege iz sveta glume i muzike. Njegova bolest pogodila je sve koji su ga poznavali, jer su znali koliko energije i radosti je uvek nosio sa sobom. Mnogi su verovali da će se izboriti, upravo zato što je uvek zračio snagom i vitalnošću.

Posebno se izdvajao glumac Sergej Trifunović, koji ga je obilazio gotovo svakodnevno. Njihovo dugogodišnje prijateljstvo nije moglo da ostane po strani u trenucima kada je Marinku trebalo najviše topline. Sergej je bio među onima koji su ga svojim humorom i prisustvom pokušavali podsetiti na život izvan bolničkih zidova.

S druge strane, brojne kolege slale su poruke podrške. Među njima se izdvojio i Ivan Bosiljčić, koji je javno rekao da se moli za Marinkovo ozdravljenje, šaljući mu poruku snage i nade.

Iako je zdravstvena slika bila sve ozbiljnija, porodica i prijatelji nisu gubili nadu. Trudili su se da mu svaki dan učine što lakšim, da ga okruže ljubavlju i spokojem. Marinko je to osećao i, uprkos iscrpljenosti, trudio se da svakome uputi osmeh ili toplu reč.

To je bio deo njegove ličnosti – čak i dok je prolazio kroz najtežu moguću životnu borbu, mislio je pre svega na druge.

Dvadesetak dana pre nego što je prerano napustio ovaj svet, Marinko Madžgalj, glumac i muzičar čija energija i harizma nisu imale premca, odlučio je da primi svetu tajnu krštenja. Njegov izbor da se obrati crnogorskom manastiru Ostrog bio je intiman i duboko ličan, trenutak koji je imao posebno značenje za njega i ljude koji su mu bili najbliži.

Njegov prijatelj i kolega, Dušan Kovačević, bio je svedok i učesnik tog trenutka. On je otkrio da je Marinko želeo da upravo on bude njegov kum. Dušan, koji do tada nije bio kršten, morao je prvo da primi svetu tajnu kako bi mogao da preuzme ulogu kuma. Ovaj čin, kako sam kaže, bio je za njega velika privilegija i odgovornost koju je doživljavao s poštovanjem i dubokom emocijom.

„Svi smo verovali da će se dogoditi neko čudo, da će nam Bog pomoći“, prisetio se Dušan. „Kada me je Maki pozvao i rekao da želi da mu budem kršteni kum, to je za mene bio trenutak koji nikada neću zaboraviti.“

Marinko je uvek bio čovek koji je donosio odluke u skladu sa svojim osećanjima i unutrašnjim potrebama. Dušan ističe da nikada nije pitao Marinka šta ga je navelo da se krsti u 37. godini.

„Kada je želeo da priča o nečemu, sam bi to učinio. Niko ga nije morao terati. Kada ne želi, jednostavno neće. Sam mi je rekao da je osetio potrebu da se krsti. Ništa nismo govorili o njegovoj bolesti, o kraju, ni o nekoj žalosti. Pričali smo o planovima, o snovima koje još želimo da ostvarimo.“

Ova odluka pokazuje koliko je Marinko bio posvećen unutrašnjem miru i duhovnoj ravnoteži. Čin krštenja za njega nije bio samo formalnost, već čin ličnog zadovoljstva, trenutak u kojem je mogao da se oslobodi svih strahova i da se usmeri na ono što je za njega bilo važno – mir u duši i povezanost sa prijateljima i Bogom.

Nakon krštenja, Marinko i Dušan su napravili nekoliko fotografija koje će zauvek čuvati kao intiman simbol prijateljstva i poslednjeg duhovnog čina. Dušan naglašava da te fotografije nikada ne bi želeo da se objave jer prikazuju fizičku slabost i iscrpljenost Marinka, a on želi da ga ljudi pamte onakvog kakav je bio – veseo, nasmejan, pun života.

„Meni je važno da ga pamte takvog, lepog i punog energije. Nažalost, tada nije izgledao tako, ali u srcima svih koji su ga voleli, on će zauvek biti onaj stari Maki, nasmejan i vedar,“ ističe Dušan.

Dušan je siguran da Marinko sada počiva u miru i da ga čuvaju anđeli. Njegova vera u život posle smrti i u ponovno okupljanje sa prijateljima i voljenima daje nadu i onima koji su ga voleli.

„Znam da ga sada čuvaju anđeli i da će tamo, kao i ovde, širiti radost. Uostalom, i on zna da ćemo se jednog dana ponovo sresti“, kaže Dušan sa osmehom koji nosi i tugu i sećanje na dragog prijatelja.

Komemoracija povodom Marinkove smrti zakazana je za utorak, 29. mart, u 11 sati na Velikoj sceni „Mira Trailović“ Ateljea 212 u Beogradu. Istog dana, u 15 sati, Marinko će biti sahranjen na Novom bežanijskom groblju.