Lažna grofica

Premium ljubavni romani

Rebeka se okrenula i bez reči napustila kancelariju. Tako… i to je gotovo, pomislila je. Bilo je ponižavajuće i nedostojno. Pretpostavila je da je njen šef sada van sebe, ali ona tu ništa nije mogla. Nije ga nimalo žalila niti je za takve ljude imala i trunku razumevanja. Zato je žurno spakovala svoje stvari, stavila šešir i ne pogledavši se u ogledalo, zgrabila gornji deo kostima i izjurila napolje.
Ovde me više neće videti, zaključila je odlučno. Kada budem tražila novi posao gledaću da mi šef bude star. Ljudi poput Fišborna misle da sve mogu postići samo ako mahnu ključevima skupih kola. E, pa varaju se, razmišljala je idući prema parkingu na kome su se nalazila njena stara kola.
I nehotice se nasmejala kada je startovala motor jer se začuo zvuk sličan škripanju, a zatim nešto nalik glasnom kloparanju. No, ona se nije obazirala na to, ubedena da je „stara dama” neće izneveriti.
Samo polako, devojko, na odmoru si, govorila je samoj sebi dok je vozila kroz gust saobraćaj. I ne dozvoli da ti ponašanje Edvarda Fišborna pokvari raspoloženje. Možda je trebalo da ga udarim još jače i naučim ga da više ceni žene. Bože, ući u brak iz računa, razmišljala je zaprepašćeno, u jednom trenutku osetivši zadovoljstvo što je obična, siromašna devojka pa niko neće želeti da se oženi njome iz računa.
Usput se malo smirila i kada se našla u svojoj iznajmljenoj sobi, odahnula je uživajući u miru i tišini prijatne kuće dobrih, dragih vlasnika u kojoj je imala mir i svu moguću udobnost. Glasno je uzdahnula pomislivši na to koliko je teško biti sam. Naime, ona nije imala porodicu koja joj je u trenucima kao što je bio ovaj strahovito nedostajala. Majka joj je umrla još dok je bila sasvim mala, a otac nastradao nesrećnim slučajem. Ipak, najteži dani su bili iza nje i sada je sa nadom gledala u budućnost. Zato Edvard Fišborn nije mogao niti smeo da bude prepreka. Trebalo je da se raduje pošto je očekivao prijatan odmor, odnosno, divna plaža i jarko sunce.
A onda je zastala i namrštila se. Postalo joj je jasno da ne srne da ode u mesto za koje su se zajednički odlučili pošto on može da dođe tamo i pravi joj probleme. A to nije smela da dozvoli ni po koju cenu.
Uzela je auto-kartu i glasno uzdahnula. Pažljivo ju je razgledala razmišljajući kuda da vozi. U brda? Negde u banju u ravnici ili pak do nekog planinskog odmarališta okruženog šumom? Nije pronašla odgovor i posle dužeg kolebanja odlučila je da stvar prepusti sudbini.
Lagano je zažmurila, uzela olovku i njome „ubola” kartu. Onda je zažmurila i s mukom promrmljala ime malenog mesta koje je jedva pročitala.

Braunhil… – lagano je procedila. – Hmmm… zašto da ne?
Mesto je malo, tamo ću biti sigurna od Edvarda Fišborna. Dakle, otputovaće u Braunhil. Ako joj se tamo ne dopadne moći će dalje. Uzbudljivo, zaključila je osećajući miris avanture.
Sada je bila potpuno mirna jer je imala cilj. Pevušeći je počela da pakuje kofere. Nije nameravala da nosi puno, samo ono najnužnije. Jedva je dočekala jutro i odmah krenula na put. Vreme je bilo lepo, bila je dobro raspoložena tako da joj se činilo da ni kola ne prave veliku buku. Kilometri su se nizali, a ona se sve više opuštala uživajući u slobodi i divnom danu.

Pridruži se i čitaj sve na sajtu
Uloguj se Pridruži se