Mihailo „Miša“ Janketić, jedan od najomiljenijih jugoslovenskih i srpskih glumaca, preminuo je 2019. godine u svojoj 80. godini. Iza njega je ostala bogata karijera i bezbroj nezaboravnih uloga na pozorišnoj i filmskoj sceni, ali njegov život nije bio lak. Kako je sam više puta priznao u intervjuima, detinjstvo i mladost su mu obeleženi tragedijama i gubicima koje je retko ko mogao da podnese.
Tragedija koja je obeležila detinjstvo
Miša Janketić je rođen u teškom vremenu, a tragedije su počele vrlo rano. Njegova majka je ubijena od strane četnika 1944. godine, a on je tada imao svega desetak godina. U jednom od svojih intervjua, glumac je sećanja na taj period opisao kao dan kada mu se svet potpuno srušio.
„Moja majka mi je, pre nego što je otišla, rekla da čuvam sestru Milenu“, prisećao se Janketić. Te reči su za njega postale životni amanet koji je nosio kroz sve teške trenutke koji su usledili.
Posle smrti majke, Miša i njegova sestra ostali su sami i morali su da pronađu način da prežive u surovim ratnim uslovima. Pronašli su privremeni smeštaj u Pljevljima kod porodice Đenisijević, kod koje je majka ranije iznajmila sobu.
Suočavanje sa nepoznatim i opasnim svetom
U blizini njih su živeli i trgovac i njegova žena, mađarski Jevreji, čija imena je, kako je priznao, zaboravio. „Znam da je on umro, a ona je odlučila da beži iz Pljevalja. Sve je rasprodala budzašto i tražila priliku za bekstvo“, ispričao je Janketić za jugoslovenske medije sedamdesetih godina.
U to vreme, mladi Miša se suočavao s moralnom dilemom koja je prevazilazila njegovu dob: žena je želela da povede i Milenu sa sobom, nudeći „spas“ u opasnom vremenu, ali Miša je ostao pri majčinom amanetu. „Nisam joj dao da je povede. Pamtio sam šta mi je majka rekla i kakav mi je amanet ostavila — da moram da čuvam i pazim sestru“, ispričao je glumac, evocirajući sećanja koja su ga oblikovala.
Ovi događaji iz detinjstva ostavili su dubok trag na Mišu, oblikujući njegov karakter, snagu i odlučnost, ali i empatiju koja je kasnije osvajala publiku u njegovim ulogama.
Izgubljeni članovi porodice i rana koja ostaje
Pored majke, Miša je tokom života izgubio i oca i brata. Posebno bolan trenutak bio je odnos sa sestrom Milenom, o kojoj je često govorio u intervjuisima. Svoje detinjstvo opisivao je kao vreme kada je morao da donosi odluke koje nijedan dečak ne bi trebalo da donosi.
U jednom intervjuu, Miša je priznao i groteskni detalj iz detinjstva: „Sestru sam gotovo ‘prodao’ za par žutih cipela“, rekao je, aludirajući na ekstremne situacije u kojima su deca bila primorana da prežive u ratnom haosu.
Ovi trenuci boli nisu slomili Mišu, već su ga učinili otpornim i izgradili njegovu unutrašnju snagu koja se kasnije ogledala u njegovom glumačkom radu.
„Jednog dana Jevrejka mi donese par finih žutih cipela. I danas ih pamtim kao da je to juče bilo. Kožne, duboke, sa tvrdim đonom, do pola se šnirale vezicama, a onda kopčama… Teško je to sada i opisati i dočarati, šta su takve cipele u to vreme značile za mene skoro bosonogog. Zaslepljen tom lepotom i preokupiran cipelama, nisam gotovo ni primetio kad je Jevrejka otišla i povela moju Milenu. Shvatio sam tek posle da sam ja, u stvari, prodao sestru za te žute cipele, ali je tada bilo prekasno.“
screenshot-6.jpg
Foto: Kurir / Dragan Kadić
Janketić je tek kasnije saznao da se Jevrejka ukrcala na voz sa njegovom sestrom i stigla do Dobruna kod Višegrada.
„Tu su ih mokrogorski četnici skinuli s voza i nju odmah zaklali čim su joj našli nekoliko dukata sakrivenih u duplom dnu od kofera. Kad su krenuli da ubiju i moju sestru, pritrči jedna devojka, tu iz Dobruna bila, i otme im je iz ruku: „Nemojte, ne dam da ubijete ovo dete grešno, no mi ga dajte, imam brata u Višegradu koji nema dece, njemu ću da ga darujem“ , ispričao je glumac.
„Bila je to sestra Milivoja Miličevića, kasapina iz Višegrada, koja je moju Milenu, prestravljenu i šugavu, posle zaista dovela i predala bratu, ali ona nije umela da kaže ni ko je ni odakle je, samo je uporno ponavljala da ima brata Cila. Jednoga dana te 1947, malo pre nego što je došao u Šahoviće, Milivoje Miličević se vraćao vozom iz neke trgovine od Priboja, Rudog, odakle li, i imao je pun vagon stoke za mesaru. U kupeu, u kojem je sedeo, našla se i neka žena iz Pljevalja.
Putovala je vozom u Beograd kod sina. U neko doba počela da priča o ratu i nekim događajima iz tog mučnog i nesrećnog vremena i ta Pljevljakinja ispričala kako su njenu prijateljicu i školsku drugaricu Milicu Dajović Janketić zaklali četnici, da joj se ništa ne zna ni za muža Radomira, koji je odveden nekud u zarobljeništvo, da su imali i troje dece, da je jedno muško umrlo uz rat, drugo se negde zlopati od nemila do nedraga, a trećem, ćerkici nesrećnoj, ne zna se ni groba ni mramora. Dok je rat trajao odvela ju je nekud neka žena iz Pljevalja i tu joj se izgubio svaki trag… Milivoje joj onda tu ispriča da ima i da podiže jedno tuđe žensko dete, kaže i kako mu je došlo u kuću, i da po svemu sumnja da je dete odnekud iz Crne Gore. Zna da kaže samo da ima brata Cila, da za mleko kaže da je varenika, a za merdevine stube, i sve zbori ijekavski… Ta žena je odmah rekla da je Milena Miličina“, ispričao je Janketić.
Pre nego što je zaklana, majka je Miši Janketiću ostavila u amanet da čuva sestricu Milenu: On ju je prodao za cipele
„U to vreme u Višegradu, neki ustаšа Vrana, kome se sudilo, govorio je nа sudu, da bi dokazao da nije kriv, kako je Milena njegova ćerka: ‘Nisаm bio ustаšа. Mene su ustаše progonile. I ćerku su mi odveli i hteli dа je ubiju. Eno je mojа ćerkа Hаjrijа Vrаnа u kаsаpinа Milivojа Miličevićа’, govorio je. Dа bi pobio lаži ustаše Vrаne, Miličević se dаo u potrаgu zа Ciletom, to jest, zа mnom, jer je Milenа o sebi umelа dа mu kаže toliko dа imа brаtа koji se zove Cile“, pričao je Janketić
Iste godine kasapin iz Višegrada došao je pred školu, odatle su krenuli ka tetki kod koje je Miša Janketić živeo, da bi ga poveo sa sobom u Višegrad i spojio sa sestrom.
Janketić je u Višegradu sa sestrom završio upravo na tom sudu.
„Sašije tu Miličević i sestri i meni fina odelca od neke engleske uniforme, ličili smo jedno na drugo kao blizanci, i onda nas jednog dana odvede na sud da demantuje priču i laži toga Vrane. Sudija je istog časa kad nas je video jedno pored drugog prekinuo suđenje, jer je sve bilo toliko očigledno“, ispričao je glumac.
„Moja sestra sada živi u Novom Sadu. Ima finu porodicu i potomstvo, ali, nismo, nažalost, više tako često skupa. A dok smo bili, pa kad bih je ja nešto naljutio, ona bi me izgrdila, izgrdila i na kraju kad više ne zna šta bi mi još rekla, kaže: ‘Možda ja, zaista i nisam tvoja sestra, možda sam ja stvarno Hajrija Vrana.’ A ja se nikad nisam ljutio na nju jer me do danas grize savest kako sam je ‘prodao’ za one žute cipelice“, ispričao je slavni glumac.
