„Divna haljina, i divno prolećno veće, i nalazim se na divnom mestu”, pomislila je, požudno uživajući u poslednjim dimovima svoje cigarete. „Bezmalo bi se moglo reći da sam raspoložena da večeras zavedem nekoga… Ili da neko zavede mene.”
Ncsvcsno se osmchnula na tu pomisao, a onda joj se osmeh zamrzao na licu jer se setila zbog čega i zbog koga se ovdc nalazi. Taj ambiciozni, nezajažljivi, beskrupulozni nitkov Volf Ncjmar bacao je preteču senku na njen život ne samo večeras, nego mcsecima unazad. Ugasila je cigaretu i, žaleći što je njeno kratkotrajno bekstvo od realnosti završeno, uputila se stazom između dve terase, spuštajući se u luku prema ulazu u restoran.
Onog trenutka kada je zakoračila u salu i obuhvatila je pogledom, shvatila je da je njen neprijatelj stigao. Kada su ušli Ginter joj je diskretno pokazao sto za kojim je Volf Nejmar obično sedeo, i za kojim još uvek nije bilo nikoga kada je Adela izašla u alpinarijum. Sada, taj sto više nije bio prazan, svih šest mesta za njim bilo je zauzeto. Laganim korakom, kao da nije pod stresom već u ugodnoj dokolici, Adela je krenula prema centralnom delu sale. Nemarno je bacala poglede levo i desno, kao da luta medu licima gostiju tražeći nekog od svojih poznanika, ali u stvari bio je to samo blef i njena pažnja sve vreme je bila fokusirana samo na ponienuti sto. Kada se našla dovoljno blizu, stala je, izvadila telefon iz tašne i počela da se pretvara da nekoga poziva, dok su joj oči grozničavo pretraživale šest lica za tim stolom, idući od jednog do drugog
To je on. lako ga nikada nije videla, odjednom je bila potpuno sigurna. Muškarac u srednjim tridesetim, srednje visine, srednje grade, obučen u dobro krojeno ali potpuno diskretno tamno odelo kao i većina muškaraca u klubu te večeri… A opet, i pored svih tih neupadljivih karakteristika ipak je i na prvi pogled bio neobično upadljiv. Pre svega zbog svoje plave kose, duge do ramena i tako lepe da bi mu na njoj svaka žena pozavidela, ali još mnogo više zbog svog lica.
Kontrast je bio zaista snažan, jer ta tamnozlatna griva na glavi mogla je pripadati nekom feminiziranom manekenu ili baletskom igraču, a lice je, naprotiv, bilo zapanjujuće muževno, snažno usečenih i oštrih crta. Zračilo je takvom snagom volje da je Adela bila potpuno sigurna da taj čovek ne može biti niko drugi nego on, njen neprijatelj. Još uvek je stajala, paralelno sa stolom za kojim je on sedeo i držala telefon uz uho pretvarajući se da nekoga poziva, ali oči su joj bile prikovane za njega. Postala je još napetija i nesvesno je uzmakla nekoliko koraka u stranu kada je os etila da joj je pogled uzvraćen. Plavokosi muškarac kao da je osetio njene oči na sebi i to ga je nateralo da pogleda prema njoj. Energija koju su isijavale njegove oĉi prikovala ju je za mesto, ubrzala joj puls i naprosto je presekla preko kolena.
