U televizijskom studiju je upravo počinjala večernja emisija. Iznad vrata se pojavila poruka:
“Pažnja – snima se!”
Za niskim stolom je sedela mlada devojka duge kose koja joj je raskošno padala na ramena. Njeni dugi crvenkasti pramenovi imali su zlatast odsjaj i pravili upečatljiv kontrast sa devojčinim bledim tenom. Na sebi je imala nežno sivu elegantnu haljinu koja nije delovala upadljivo, ali se na neki način slagala sa njenom smirenom efektnom lepotom.
Milioni gledalaca prepoznavali su to lice i slušali njen blagi glas dok je najavljivala šta će čuti i videti u sledećoj emisiji.
Međutim, to je bilo samo trenutno. Ko bi se setio tog lica i glasa nešto kasnije, kada je počinjao neki uzbudljiv film ili emisija koji je govorila o određenim aktuelnim ili dramatičnim događajima?
Zbog toga bi spikerku svi brzo zaboravljali, jer se ona pojavljivala na kratko i bila tu samo da bi o nečemu obavestila publiku. Naravno, to je bio posao kao i svaki drugi, nimalo poseban i značajan. Publika bi je se setila kada bi se ponovo pojavila na ekranu, a onda je opet zaboravljala. I tako ukrug…
Ipak, postojao je neko kome je ona značila više nego svi televizijski programi, ma kako bili interesantni i uzbudljivi.
Svake veče u isto vreme, Dejvid Forsajt je uključivao svoj televizor i smeštao se u udobnu fotelju. Dok je tako sedeo i čekao početak večernjeg programa, obuzimalo ga je sve veče uzbuđenje. Naravno, to nije bilo zbog emisija koje su sledile nego upravo zbog nje, lepe crvenokose spikerke, Izabele Hant.
Dopadalo mu se ne samo njeno ime koje gaje asociralo na neke lepe i nežne stvari, nego i njen divni blagi glas koji je bio poput paperjastog i toplog vesnika raskošnog meseca maja.
Trag večnosti
ljubici.com
