Sa svojih dvadeset i pet godina trebalo je da bude iskusnija, da vidi šta se dešava i da bude
pripravna. Ali, nije. Novost je došla iznenada i skršila je; morala je da skupi svu snagu da bi
izgledala prirodno. Pretvarala se da je davno prerasla tu deĉiju vezu i da je srećna što su se Marla i
Karl verili. Morala je da bude uverljiva, jer je znala da su mali gradovi svet za sebe, koji ţivi od
ogovaranja.
Igrati takvu ulogu nekoliko dana, nekoliko nedelja, jedno je, a nositi je stalno, sasvim nešto drugo.
Amanda je znala da neće izdržati i da mora da ode iz grada, uhvatila se za prvu slamku koja se
pojavila.
Oduvek je volela da crta skice olovkom, radila je i perom i mastilom, zatim akvarele, a ponekad je
pokušavala i da slika uljanim bojama. Svoj talenat je shvatala samo kao lep hobi, a sva se bila
posvetila poslu u banci. Nije ni sanjala da će joj jednom njena ušteđevina i ljubav prema slikarstvu
omogućiti bekstvo.
