Sudbini u susret

– Moraš li da ideš, Džejk?
– Znaš da ne može drugačije, mila… Ne plači, molim te!
– Nećeš se vratiti, znam – podigla je ka njemu svoje plave oči, zamagljene od suza.
– 0 tome ja ne odlučujem, Emili. Znaš, život je ponekad…
– Ne govori mi te… te gluposti! – vrisnuh je, ljutito zabacivši unazad pramen svoje duge, smeđe kose. – Nije „život” taj koji odlučuje o našoj budućnosti, a ni sudbina! Zašto ljudi uvek smišljaju tako besmislene izgovore kada moraju da povrede one koje vole?
– Lepo si rekla: moraju! Shvati, anđele moj, da postoje stvari koje čoveku ne ostavljaju izbora. Jer, da vidim drugo rešenje već bih svim snagama radio na tome. Ah, muškarac mora da uradi ono što mu je suđeno…
– U redu, predajem se! – Emili Grant okrenu leđa svojoj jedinoj ljubavi, dok joj se srce ispunjavalo gorčinom. – Ako se ikada vratiš, Džejk, nemoj me tražiti. Neću biti u Kardifu, niti igde gde me možeš naći… Ne želim da provedem ostatak života tugujući za tobom!
– Možda je tako i bolje, malena – dubok uzdah ote se iz mladićevih grudi. Nije mu moglo biti više od dvadeset i tri, ali crne oči sijale su odlučnošću i rešenošću da svoje odluke sprovede u delo.
Pa makar i po cenu gubitka jedne ljubavi, koja je upravo doživela svoj puni procvat
-Ti… Nemoguć si!
Još jednom, okrenula je ka njemu svoje uplakano lice, pokušavajući da ga umilostivi.
– Zašto me ne povedeš sa sobom? Irska nije na kraju sveta, a ja nemam velikih prohteva. Nećeš ni primetiti da sam sa tobom, obećavam! Napokon, pre nekoliko meseci zakleli smo se da ćemo deliti dobro i zlo… Zar ti to više ništa ne znači?
– Naravno da mi znači. Ne govori tako! – seta prelete njegovim lepim, odlučnim licem.
To skromno venčanje u maloj kapeli na periferiji Kardifa smatrao je najlepšim i najvažnijim događajem u svom životu. Da su samo njegova braća bila tu, kao svedoci njegove sreće… Nije mogao sebi da dozvoli luksuz da voli i bude voljen, da uživa u životu, sve dok njihova smrt ne bude osvećena.
Dok ne spere ljagu sa imena Grantovih i povrati svoj dom i, iznad svega, duševni mir… Možda bi mu bilo lakše da je ona sa njim, ali…
Odmahnuo je glavom, kao da tera takve misli od sebe. Nije smeo da dovede Emilin život u opasnost. Nikako. On uzdahnu i ponovo odgovori na pitanje koje je još uvek titralo u njenim krupnim, preklinjućim očima.
– Ne. Znaš da to ne mogu da učinim – vilica mu se steže i on oseti hladnoću oko srca.
– Uostalom, to nije tvoja borba, jedina… Kada sve bude bezbedno, doći ću po tebe i…
– Rekla sam da to ne činiš! – u glasu joj se ponovo oseti rezignacija.
– Ne želim da provedem život u očekivanju najstrašnijih vesti, sa slabašnom nadom da ćeš se vratiti. Ne mogu, Džejk… Ne nakon sreće koju sam spoznala…
Zajecala je i poletela nazad u njegovo naručje. On je čvrsto steže, potresen ali ne i pokoleban. Ma šta govorili, oboje su znali da nikoga više neće voleti kao jedno drugo i da će živeti za dan kada se ponovo sretnu… ako se to ikada dogodi.