Moj sedmogodišnji sin se vratio kući iz drugog razreda nasmejan zbog „tajne poruke koju mu je mama spakovala“ u užinu.
Ja nisam spakovala nikakvu poruku. Pisalo je:
„Uvek sam blizu. Volim te. — Mama.“
Krv mi se sledila. Neko je dirao užinu mog deteta. Drhteći, odmah sam pozvala školu i zamolila ih da provere sve sigurnosne kamere. Dva sata kasnije, direktorica me je pozvala nazad, glas joj je drhtao:
„Molim vas, dođite odmah. SADA. Morate ovo lično da vidite!“
Odjurila sam tamo. Rekla mi je:
„Pronašla sam ‘krivca’ i želim da vi ovo vidite“, i pustila snimak.
Zaledila sam se. Videla sam drugog dečaka kako ubacuje presavijen papirić u užinu mog sina.
Bio je to učenik petog razreda po imenu Dešon.
Ispostavilo se da je Dešon primetio da moj sin nedeljama sedi sam za vreme ručka. Počeo je da krišom ostavlja ohrabrujuće poruke u užinama razne dece. Ne samo mog sina. Dvanaestoro različite dece.
Njegova mama je preminula prošle godine. Ona mu je ranije stavljala poruke u užinu. Nedostajale su mu. Pa je on postao pisac poruka za sve ostale.
Škola je želela da ga kazni zbog „diranja hrane“. Digla sam veliku galamu dok nisu odustali.
Sada je Dešon zvanični „ambasador poruka za užinu“. Uz odobrenje škole i sve ostalo.
Moj sin više ne sedi sam. Ne sedi ni Dešon.
izvor: domacikolaci.net/brightside.me
