Katrin Didje je zurila u kovčeg prekriven cvećem. Nije mogla da prihvati bolnu istinu da je Algiris umro i da ga upravo sahranjuju, i to u prisustvu njegovog šestogodišnjeg sina Nikolasa i nekolicine njegovih dobrih prijatelja. Bila je dostojanstvena, uspevala je da obuzda suze, ali je osećala kao da je i ona umrla. Nije izgovarala ni reči. Iz grudi joj nije izleteo nijedan jecaj, ali je osećala neizreciv bol.
Kiša je počela da pada i to ju je trglo iz mračnih misli. Podigla je glavu i shvatila da jedan od Algirisovih kolega još uvek drži opro- štajni govor. Spustila je pogled a zatim je primetila malu, crnu Ni- kolasovu glavu, tek tada je osetila kako joj niz lice teku suze. Čvrsto je stegla njegovu malu ruku, a drugom ga prigrlila bliže sebi, uz svoje drhtavo telo. Katrin je poslala telegram Algirisovom ocu u Atinu, ali on ga verovatno nije ni pročitao. Niko iz porodice Kostas nije došao na pogreb. Katrin je bila zaprepašćena ovakvim njihovim ponašanjem. Nije mogla da shvati da ljutnja i povređenost može da se nastavi i posle smrti.
