Da li ste ikada primetili da bol postoji samo onda kada o njoj razmišljate?
U trenucima potpune prisutnosti – kada se um utiša, a pažnja stopi sa sadašnjim trenutkom – čak i najveći problem iznenada izgubi na težini.
Ali čim se pojavi misao: “Kako da ovo popravim?”, patnja se vraća.
Gde je, onda, istina? U samoj situaciji – ili u onome ko je doživljava?
Foto: Profimedia
Problem koji zapravo ne postoji
Zamislite da sanjate košmar. U snu vas juri čudovište, srce ubrzano lupa, noge klecaju od straha. A onda se probudite – i gde je sada to čudovište? Da li je bilo stvarno ili samo proizvod uma?
Slično je i na javi. Većina naših “problema” jesu misli kojima smo dali snagu. Deluju stvarno jer im verujemo. Ali kada uvidimo njihovu prolaznu i nestalnu prirodu, one gube moć nad nama.
Pokušajte odmah:
Setite se neke svoje “brige”.
Zatim se zapitajte:
- Da li će mi ovo biti važno za deset godina?
- Da li ovaj problem postoji baš sada, u ovom trenutku, ili samo u mojim mislima o prošlosti i budućnosti?
Primetićete da veći deo patnje ne potiče iz same situacije, već iz načina na koji na nju reagujete.
Foto: Shutterstock
Ko zapravo pati?
Navikli smo da se poistovećujemo sa umom, telom, imenom i ličnom pričom o „meni“. Ali ako se zagledate dublje – gde je to „ja“? Možete li ga pronaći?
Probajte sledeće:
Zatvorite oči i pokušajte da ukažete na sebe. Ne na telo. Ne na misli. Već na onoga koji posmatra.
Možda ćete otkriti nešto iznenađujuće: to istinsko “Ja” ne može se pronaći kao predmet, jer nije objekat. Ono je prostor svesnosti u kojem se pojavljuju i nestaju sve misli, osećanja i doživljaji.
A ako ne postoji čvrsto “ja” koje se može uhvatiti – ko je onda taj koji pati?
Život bez unutrašnje borbe
Uobičajeno stanje čoveka jeste stalni otpor:
- “Moram ovo da promenim.”
- “Ovo nije smelo da se desi.”
- “Potrebno mi je više kontrole.”
Ali šta ako je sve što se događa već savršeno u svojoj nužnosti? Ne u smislu da je prijatno ili lako, već da je u tom trenutku jedino moguće.
Zamislite da plovite rekom. Možete veslati uzvodno, ljutiti se na tok i iscrpljivati se. A možete spustiti vesla i dopustiti reci da vas nosi.
Život je poput te reke. Kada prestanete da se borite, on vas prirodno vodi tamo gde treba da budete.
Foto: Shutterstock
Praksa: kako izaći izvan uma
Nema potrebe da slepo verujete rečima – proverite kroz sopstveno iskustvo.
- Pronađite mirno mesto i zatvorite oči.
- Osetite telo, dah, zvuke oko sebe.
- Zatim postavite pitanje: “Ko posmatra sve ovo?”
Ne tražite odgovor u mislima. Samo usmerite pažnju ka onome što je svesno.
U tom trenutku um se smiruje. Prošlost i budućnost blede. Čak i osećaj ličnog „ja“ postaje tiši. Ostaje samo čisto prisustvo.
To je vaša istinska priroda.
Šta ostaje kada problemi nestanu?
Ne praznina. Ne ravnodušnost.
Već sloboda.
Sloboda da budete bez vezivanja za prijatno i bez bežanja od neprijatnog.
Sloboda da delujete bez opsesivne potrebe za rezultatom.
Sloboda da volite bez zahteva i očekivanja.
Tada više niste lik u sopstvenoj drami, već svedok koji je posmatra sa blagim osmehom.
Pitanje koje može promeniti sve
Šta ako ste već “probuđeni”, samo ste to zaboravili?
Nema potrebe da nešto postignete. Nema potrebe da postanete “bolji”. Potrebno je samo da se setite onoga što je oduvek tu.
Zastanite sada, makar na trenutak.
Oslušnite tišinu iza misli.
Osetite ono što nikada nije rođeno i nikada neće nestati.
To ste vi – u svojoj suštini.
I kada to postane jasno, svet će izgledati drugačije.
Ne zato što se on promenio.
Već zato što se promenio onaj koji ga posmatra.
