Zovem se Maja, imam 34 godine. Dok smo odrastale, moji roditelji su sve ulagali u moju mlađu sestru Noru. Nova garderoba, pomoć oko kirije, beskrajne druge šanse. Ja sam krenula drugačijim putem. Počela sam da radim sa 16 godina, sama sam plaćala školovanje i, nakon godina štednje, prošle godine sam konačno kupila mali stan. Nije bio luksuzan, ali je bio moj i bila sam ponosna na to.
Brzo premotaj na sadašnjost. Nora je samohrana majka troje dece, bori se i preopterećena je. Imam empatiju prema njoj. Čuvam decu kad mogu, donosim namirnice i pomažem oko odlaska po decu u školu. Ali prošlog meseca mama me je pozvala i rekla nešto što me je ostavilo bez daha: „Treba da se iseliš iz svog stana. Tvojoj sestri je taj prostor potrebniji nego tebi.“ Rekla je to kao da je najrazumnija stvar na svetu, kao da je sav moj trud bio samo privremeno rešenje dok Nori ne zatreba.
Rekla sam ne. Tada su odnosi zahladneli. Nekoliko dana kasnije saznala sam pravi razlog pritiska. Moji roditelji su već razgovarali sa advokatom o prebacivanju mog stana u „privremeni porodični aranžman“ kako bi Nora i deca mogli da žive tamo. Nisu me ni pitali jer su pretpostavili da ću pristati. Kada sam ih suočila s tim, tata je rekao: „Ti čak nemaš ni decu. Zašto si tako teška?“ Sestra me je nazvala sebičnom i rekla da biram zgradu umesto porodice.
Sada sedim i preispitujem sve. Volim svoju porodicu, ali se osećam iskorišćeno. Radila sam za ovaj život. Nisam išla prečicama. Da li sam bezosećajna jer odbijam da se odreknem svog doma, ili konačno biram sebe nakon godina uloge „lake“ ćerke?
— Maja
izvor: domacikolaci.net/brightside.me
