6 stvari na koje su Jugosloveni davali bogatstvo, a danas su beskorisne

U Jugoslaviji ljudi su odgajani i živeli su po određenim standardima. Imali su svoje tradicije i želje, koje je bilo teško ispuniti. I ovde ne govorimo ni o čemu duhovnom.

Možemo pozvati bilo koga, bilo gde, bilo kada, zahvaljujući modernim pametnim telefonima, koji mogu da dosegnu čak i najudaljeniji deo planete. Ali u prošlosti, ljudi su koristili telefonske govornice ili čekali u redovima u javnim kol centrima. Ovi centri su bili opremljeni fiksnim telefonima, koje je bilo teško instalirati kod kuće. Ljudi bi se prijavili za prilično skupu instalaciju i čekali godinama. Veza nije bila najbolja: tiha, sa pozadinskom bukom i pucketanjem, ali svi su to opraštali.

Jugosloveni su često išli kod svojih komšija koji su imali fiksni telefon kako bi pozvali rođake u drugim krajevima zemlje.

Danas deca i ne znaju da za fiksni telefon i čemu je uopšte služio.

Kasnije je bila pomama za plakarima a oni nisu bili baš pristupačni, pa je trebalo dosta vremena da se uštedi za željeni plakar. S obzirom na sve ovo, ovaj sistem za skladištenje je kupljen da traje. Takav nameštaj je zaista neuništiv, pa pojedine kuće i danas imaju ormar “od zida do zida” koji se nije pomerio već 40 godina i više.

Kristal se oduvek smatrao luksuznim predmetom. Tradicionalno se davao kao poklon za venčanja i godišnjice, a zatim ponosno izlagao na istaknuto mesto. Vaze su skoro uvek činile centralni deo kristalnog aranžmana. Bile su teške, sa rezbarenim stranama koje su lepo reflektovale svetlost.

Kristal se smatrao najvažnijim znakom bogatstva. Bio je dostupan samo tokom većih praznika: džem i bombone su se služili u činijama, a šampanjac se sipao u čaše, kako bi sve bilo baš kao kod normalnih ljudi.

Danas ljudi ne vode računa o ovom nekada neprocenjivom posuđu. Mnogi ga ili odmah bacaju ili ga, bez žaljenja, uključuju u svakodnevnu upotrebu.

Jugoslovenke su ponosno pokazivale svoj pribor za jelo samo u posebnim prilikama i za ugledne goste. Prisustvo kompleta pribora za jelo označavalo je visok status domaćina, jer se nalazio na stolovima inteligencije, pa čak i partijskog rukovodstva.

Kompleti su obuhvatali širok spektar predmeta. Bilo je skoro desetak vrsta samo tanjira, kao i posudice za sos, činije za supu sa i bez poklopca, servisi za čaj i mnogi drugi predmeti koji su retko korišćeni u celosti.

Danas većina ljudi preferira minimalizam ili radove savremenih umetnika, pa stoga oslikani tanjiri i tacne više ne izazivaju iste uzdahe divljenja.

Tepisi su sinonim doba Jugoslavije. Kačeni su na zidove, ređani na podu, kako bi se stvorila tiha, topla, prijatna i jednostavno lepa atmosfera. Tepih se smatrao obeležjem blagostanja i prosperiteta porodice. Ljudi su se ređali da ih kupe, nabavljali su se preko veza ili kupovali od spekulanata po preterano visokim cenama. Često su znali da podignu i kredit kako bi kupili tepisone “od zida do zida” i tako ušuškali dom.

Tepisi su davani kao svadbeni pokloni i prenosili se kao porodično nasleđe.

Ovih dana ljudi pokušavaju da se reše ovih „sakupljača prašine“, birajući hladan laminat ili udoban parket.

Žena koja ima bundu smatrana je damom u Jugoslaviji. Muževi su dopuštali ženama da za ovaj komad izdvoje nekoliko rata kako bi ponosno obukle istu i specijalnim prilikama.

Pored budne žene su nosile i lisice oko vrata i krznene kape. Današnja žena ne može ni da zamisli da oko vrata nosi prepariranu životinju.