Postoje iskustva o kojima ljudi nerado govore, ne zato što ih se nužno stide, već zato što ne znaju kako da ih objasne. Posebno snažna među njima jesu svedočenja osoba koje su se nalazile na granici između života i smrti i koje tvrde da su, u trenucima kada je njihovo telo prestajalo da funkcioniše, doživele nešto što je bilo intenzivnije i stvarnije od bilo čega što su ranije poznavale.
Decenijama su ovakva iskustva uglavnom posmatrana kroz prizmu fiziologije: kao posledica nedostatka kiseonika, promena u radu mozga, delovanja lekova ili drugih procesa koji se događaju kada organizam prestane normalno da funkcioniše. Ipak, pojedina svedočenja ostala su dovoljno neobična da nastave da privlače pažnju naučnika, lekara i istraživača svesti.
Među imenima koja se u popularnim tekstovima često povezuju sa ovim pitanjima nalazi se i ruska neurohirurškinja i naučnica Natalija Behtereva. Njena istraživanja rada ljudskog mozga otvorila su brojna pitanja o granicama onoga što možemo da razumemo, dok su priče o iskustvima ljudi koji su preživeli kliničku smrt dodatno podstakle raspravu o tome šta se zapravo događa u trenucima kada se životne funkcije gase.
Jedno od najintrigantnijih pitanja zato glasi: da li je svest u trenutku smrti zaista potpuno ugašena ili se u tim krajnjim trenucima događaju procesi koje još ne umemo u potpunosti da objasnimo?
U beleškama koje joj se pripisuju navodi se:
“Ono što sam posmatrala u mozgu ljudi na samoj granici života protivreči klasičnom shvatanju smrti. Nije reč o susretu sa prošlošću, već o susretu sa nečim što nas je pratilo sve vreme.”
Šta ljudi opisuju kada se vrate iz kliničke smrti
Foto: Printscreen
Tokom praćenja pacijenata koji su preživeli kliničku smrt, istraživači su nailazili na svedočanstva koja su, uprkos razlikama među ljudima, imala određene zajedničke elemente. Pojedinci su govorili o osećaju odvajanja od sopstvenog tela, neobičnoj jasnoći misli, osećaju mira i prisustvu nečega što nisu umeli da povežu sa bilo kojim poznatim iskustvom.
Posebno su zanimljivi bili opisi u kojima ljudi nisu govorili o klasičnoj predstavi susreta sa preminulim članovima porodice, već o nepoznatim prisustvima koja su doživljavali kao svesna, mirna i potpuno upućena u njihov život.
Naravno, ovakva svedočenja sama po sebi ne predstavljaju dokaz da postoji život nakon smrti, ali upravo njihova sličnost kod ljudi različitog porekla i životnih iskustava jeste razlog zbog kojeg su decenijama predmet rasprave.
Prisustva bez lica i osećaj potpunog razumevanja
U pojedinim svedočanstvima ponavlja se opis prostora koji nije moguće jednostavno nazvati ni tamnim ni svetlim. Ljudi ga opisuju kao nešto što je izvan uobičajenog doživljaja prostora, dok prisustva koja tamo susreću nemaju jasno lice ili telo, ali ostavljaju snažan utisak inteligencije i svesnosti.
Foto: Shutterstock
Komunikacija se, prema njihovim pričama, ne odvija klasičnim govorom, već na način koji opisuju kao neposredan prenos misli ili potpuno razumevanje bez izgovorenih reči. Neki tvrde da su imali osećaj da to prisustvo zna njihove misli, odluke, postupke i trenutke zbog kojih su kasnije žalili.
Upravo je taj motiv posebno snažno izražen u rečenici koja se pripisuje Behterevoj:
“Smrt nije susret sa voljenima, već sa onima koji su oduvek bili pored nas, ali nevidljivi.”
Nema kazne, već suočavanja sa sopstvenim životom
Za razliku od tradicionalnih predstava o zagrobnom svetu, u kojima čoveka očekuje sud i kazna ili nagrada, pojedina svedočenja govore o nečemu mnogo suptilnijem — o trenutku u kojem osoba navodno sagledava sopstveni život bez mogućnosti da bilo šta sakrije ili ulepša.
Ljudi koji su opisivali takva iskustva govorili su da nisu imali osećaj da im neko presuđuje, već da su jednostavno bili suočeni sa posledicama svojih odluka i načinom na koji su njihovi postupci uticali na druge.
U takvom doživljaju nema klasičnog sudije.
Foto: Shutterstock
Postoji samo potpuno razumevanje.
Behtereva je ova prisustva nazvala “čuvarima sećanja” ili “arhivarima sudbine”. Prema njenom tumačenju, njihova uloga nije da sude, već da beleže i pokažu čoveku celinu njegovog iskustva.
Posebno je bilo intrigantno to što su neki pacijenti tvrdili da su im prikazane ne samo prošle odluke, već i različite moguće budućnosti – kao dokaz da život nije unapred zapečaćen, već da se neprestano oblikuje izborima.
Zašto bi neko ćutao o ovakvim iskustvima?
Kada se govori o iskustvima koja zadiru u granicu između medicine, psihologije, filozofije i duhovnosti, teško je izbeći pitanje zbog čega bi neko godinama izbegavao da ih javno iznosi.
Prema priči koja se pripisuje Behterevoj, razlog je upravo težina mogućih posledica takvih saznanja. Ideja da bi čovek mogao da bude suočen sa sopstvenim postupcima i mislima, bez mogućnosti da ih sakrije, za neke bi mogla da bude zastrašujuća, dok bi za druge predstavljala podsticaj da potpuno promene način na koji žive.
“Takva istina može da izazove strah, ali i duboku promenu svesti. Nisam bila sigurna da je čovečanstvo spremno za to”, zapisala je.
Ipak, jedna stvar se često pojavljuje u pričama ljudi koji su preživeli iskustvo blisko smrti: nakon takvog događaja više nisu gledali na život na isti način.
Materijalne stvari su im postajale manje važne, dok su odnosi sa drugim ljudima, saosećanje, dobrota i osećaj smisla zauzimali mnogo značajnije mesto.
Da li se slična iskustva mogu javiti i kod živih ljudi?
Foto: Shutterstock
Još zanimljivije postaje pitanje kada se slični doživljaji ne povezuju isključivo sa situacijama u kojima je osoba na granici smrti.
U različitim istraživanjima promenjenih stanja svesti ljudi su opisivali osećaj prisustva, duboke povezanosti sa nečim većim od sebe, gubitka osećaja za vreme i prostora, kao i utisak da su nakratko dostigli nivo iskustva koji je teško opisati običnim jezikom.
Takvi doživljaji mogu se javiti u različitim okolnostima, uključujući duboku meditaciju, molitvu i druga izmenjena stanja svesti.
U okviru ovakvog tumačenja pojavila se i smela hipoteza da ono što ljudi nazivaju „prisustvom možda nije biće u klasičnom smislu, već način na koji ljudski mozak doživljava nešto što još ne umemo da objasnimo.
U popularnim interpretacijama ove ideje govori se čak i o svojevrsnom univerzalnom informacionom polju – kolektivnom pamćenju u kojem je zabeleženo sve što postoji.
Zašto su posebno zanimljiva iskustva dece?
Među najzanimljivijim svedočenjima nalaze se i ona koja potiču od dece, jer su njihovi opisi često jednostavniji i manje opterećeni filozofskim ili religijskim objašnjenjima.
Deca, prema ovim pričama, ne pokušavaju uvek da ono što su doživela uključe u postojeći sistem verovanja. Umesto toga, opisuju ono što su videla ili osetila svojim jednostavnim rečnikom, često kroz slike i simbole koje mogu da razumeju.
Behtereva je verovala da upravo ta jednostavnost nosi posebnu vrednost, jer dečja svest još nije opterećena očekivanjima, strahovima i racionalnim objašnjenjima.
“Deca lakše prihvataju kontakt sa nepoznatim oblicima svesti, jer još nisu naučena da ih poriču”, zapisala je.
Kada se život počne menjati na neobičan način
Ljudi koji su prošli kroz iskustvo blisko smrti često opisuju još jednu promenu: nakon povratka počinju drugačije da posmatraju događaje koji im se dešavaju.
Neki govore o neobičnim podudarnostima, neočekivanim susretima ili prilikama koje su se pojavile upravo u trenutku kada su im bile potrebne. Takve događaje moguće je tumačiti na različite načine, od psiholoških procesa i selektivnog obraćanja pažnje do ličnih i duhovnih uverenja.
Behtereva je ovaj fenomen opisala kao blagu korekciju sudbine, a ne direktno upravljanje.
Ništa se ne nameće, ali se put, kako je govorila, “neprimetno izravnava”.
Granica između nauke i onoga što još ne razumemo
Upravo ovde počinje najzanimljiviji deo cele priče.
Nauka može da proučava moždanu aktivnost, fiziološke promene i iskustva ljudi koji su se vratili iz stanja bliskih smrti, ali pitanje šta ta iskustva zapravo znače mnogo je složenije.
Jedno je opisati šta se u mozgu događa u određenom trenutku, a sasvim drugo objasniti zbog čega osoba svoje iskustvo doživljava na određeni način.
Zbog toga su tvrdnje o tome da svest može postojati nezavisno od mozga i dalje predmet rasprave i ne predstavljaju prihvaćenu naučnu činjenicu.
Ipak, pitanja ostaju.
“Ljudi imaju pravo da znaju da smrt možda nije kraj, već prelaz”, govorila je Behtereva.
“To znanje može osloboditi čoveka od najvećeg straha.”
Ako se pogled na smrt promeni, menja se i pogled na život
Možda je upravo to najvažniji deo svih ovih svedočanstava, bez obzira na to da li ih neko tumači kao dokaz postojanja života nakon smrti, kao posledicu složenih procesa u mozgu ili kao iskustvo koje još uvek ne možemo potpuno da objasnimo.
Ako čovek poveruje da nijedan njegov postupak nije bez posledica, onda svakodnevni izbori dobijaju drugačiju težinu. Način na koji razgovaramo sa drugima, način na koji se odnosimo prema ljudima koji nam ništa ne mogu uzvratiti, kao i odluke koje donosimo kada mislimo da nas niko ne posmatra, odjednom postaju važniji.
Strah od smrti možda tada ne nestaje potpuno, ali može da se pretvori u nešto drugačije — u podsećanje da je vreme koje imamo ograničeno i da ga ne treba potrošiti bez smisla.
Kako je zapisao Rajner Marija Rilke: “Smrt su vrata koja se ne otvaraju ka spolja, već ka unutra.”
A možda je upravo zbog toga najvažnije pitanje manje vezano za ono što nas čeka posle smrti, a mnogo više za ono što ćemo uraditi sa životom koji imamo sada.
