U braku sam sa svojim mužem već 7 godina. Nemam djece i tako želim da ostane, ali on ima kćerku Milu, koja uskoro puni 18 godina.
Mila će uskoro na fakultet i izabrala je jako skup. Moj muž želi da mu pomognem oko plaćanja školarine jer zarađujem više od njega. Nikada prije nije tražio da platim išta što se tiče nje, ali pretpostavljam da je fakultet nešto za šta mu je stvarno trebala moja pomoć.
Nikada nisam željela djecu, jer ne želim taj teret, i on to jako dobro zna. Zato sam mu rekla: „Da li ja izgledam kao hodajući bankomat? Obrazovanje tvoje kćerke nije moja odgovornost. Neka ide na državni (community) koledž.“
On se nasmijao, rekao „U redu“ i izašao iz sobe. Izašla sam iz kuće misleći da je time tema završena.
Nekoliko sati kasnije, vratila sam se kući – i ukočila se. Moj muž je spakovao svoje stvari u kutije i ostavio ih pored ulaza.
Pogledao me i rekao: „Sada će ti biti udobnije u kući. Odlučio sam da se iselim s Milom, da ne bi morala da nosiš ikakvu odgovornost.“
Njegov plan je bio da se preseli u mnogo manji stan i da novac od rente koju plaća za našu luksuznu kuću usmjeri na školovanje svoje kćerke.
Tek tako, odlučio je da napusti naš dom i ostavi me da živim sama u njemu – kao da sam mu stranac! Nisam mogla ništa da kažem, bila sam u šoku.
Prošla je sedmica, i nisam čula ništa od njega. Ne znam šta da radim.
Da li on ima pravo da me prisiljava da učestvujem u plaćanju školarine za njegovu kćerku?
Moj novac je moj — ja sam ga zaradila, i trebam imati slobodu da radim s njim šta želim… a ono što ja želim jeste da ga trošim na sebe!
Ima li neko savjet za mene?
— Denise
