Krivila sam mamu što je bila konobarica. Sama, odgajila nas je radeći za minimalac. Učila sam naporno i postala doktorka.
Na mojoj diplomi rekla sam joj: „Vidiš? Postala sam neko, za razliku od tebe! Ja nisam odustala od života!“ Ona se samo nasmešila i nije rekla ni reč.
Bila je bolesna i umrla je dva meseca kasnije. Ispod njenog kreveta pronašla sam papirnu kesu sa mojim imenom. Zanemela sam.
Unutra su bile gomile papira. To su bili zapisi koji su se protezali od mojih srednjoškolskih godina 2014. pa sve do skoro. Stranica za stranicom opisivala je žrtve koje je moja majka činila za moje školovanje.
Radila je duple smene — danju je služila stolove, a noću je potajno čistila kuće — samo da bi mogla da mi kupi knjige ili plati kurs.
Dolazila je kući iscrpljena, ali ja nikada nisam znala zašto. U nekim zapisima je čak pisala da bi preskočila obrok ili odložila kupovinu svojih lekova kako bih ja mogla da nastavim medicinu.
Uvek sam je uzimala zdravo za gotovo, čak sam je nazivala lenjom, a istina je bila da je ona bila anđeo koji me je nosio do mesta gde sam sada. Slomila sam se u suzama.
Ali onda sam pronašla poslednju poruku, napisanu one noći kada sam diplomirala:
„Tako sam ponosna na ženu u koju je moja ćerka izrasla. Znam da je duboko u sebi dobra, i svaki život koji spasi kao doktorka biće dar za mene, čak i ako me više ne bude.“
Sada mi je jedina želja da budem dobra i ljubazna osoba, i izuzetna doktorka — dostojna majčinog ponosa, gde god da je ona sada.
