„Moj unuk se selio u drugi grad zbog svog prvog posla. Nisam mogla da mu priuštim ništa skupo, pa sam mu napravila foto-album pun naših porodičnih slika i malih poruka koje sam pisala godinama.
Njegovi prijatelji su mu poklonili gedžete i opremu za putovanje. On je jedva bacio pogled na moj album pre nego što ga je spustio sa strane. Nasmešila sam se, ali mi je srce potonulo.
Sledećeg jutra, moja ćerka me je nazvala u suzama. „Mama, proveri poruke“, rekla je.
Otvorila sam telefon i videla objavu mog unuka — sliku albuma, otvorenog na prvoj strani. Napisao je: „Ove stranice sadrže svaki deo onoga što jesam. Moja baka mi je dala moju istoriju, moje srce, moj dom. Ovo ću nositi sa sobom gde god da idem.“
Objava je imala hiljade lajkova i komentara ljudi koji su delili priče o svojim bakama i dekama. Sedela sam tamo i plakala — ovaj put od sreće.
Te večeri, svratio je pre polaska. Čvrsto me je zagrlio i rekao: „Ovo vredi više od svega što su oni mogli da kupe.“
Tada sam shvatila da ljubav nikada ne ostane neprimećena — ponekad joj samo treba malo vremena da bude viđena.“
izvor: brightside.me
