„Sećam se pre 17 godina, kada sam rodila svoju prvu bebu i ležala u bolničkoj sobi, a beba je te noći bila u onoj svojoj kolevci pored mene. Ušla je medicinska sestra i rekla da mogu da odvedu bebu u bebinu sobu na nekoliko sati, da bih mogla da odspavam. Rekla sam: ‘Ne, hvala, želim da mi beba bude pored mene, da mogu da je gledam.’
Slećeg dana sam bila jako umorna i pitala sam sestru da li može da odvede bebu u tu sobu na par sati. Ta sestra je prebledela i rekla: ‘Vaša beba treba da ostane s vama u sobi. Mi nemamo bebinu sobu. Niko nikada ne bi došao da uzme vašu bebu!’”
Bonus:
„Jednog dana došla sam kući kasno i videla svoju cimerku kako brzo ulazi u svoju sobu, umotana u mokar peškir. Pozdravila sam je, ali me je ignorisala i izbegavala kontakt očima. Pomislila sam da me nije primetila i nastavila dalje. Deset minuta kasnije, čula sam kako ulazi u kuću spolja. Zbunjena sam je pitala: ‘Zar nisi malopre bila u svojoj sobi?’ Ona je prebledela i rekla mi da odmah odem do kola, zaključam se i pozovem 911.
Kasnije sam, užasnuta, saznala da moja cimerka ima šizofreniju. Ponekad preskoči terapiju, zbog čega joj se javljaju epizode dezorijentacije i paranoje. U takvom stanju je izašla iz kuće, a da toga nije bila svesna, i zatim ponovo ušla, verujući da se u kući nalazi uljez. To je objasnilo njeno čudno ponašanje — prvo me je ignorisala, a onda mi rekla da odem u kola — jer je mislila da je u kući stranac, a zapravo je sve vreme to bila ona sama.
Živela sam s njom dva meseca, a nisam znala ništa o tome. I dalje mi je draga i smatram je prijateljicom, ali je jasno da sam se brzo iselila jer se više nisam osećala sigurno da tamo živim.”
