Imam 62 godine i ceo život sam bila ona „pouzdana“. Odrasla sam svoju decu, brinula o starim roditeljima i radila zahtevan posao. Kada sam se konačno penzionisala i preselila u svoj mali, savršeni stan, obećala sam sebi jedno: više nikakvog haosa. Konačno sam pronašla svoj „mir“.
Prošle nedelje taj mir je bio razbijen. Moja ćerka Maja pojavila se na mojim vratima u sumrak. Bila je raščupana, uplakana i sa sobom je imala moje dvoje unučadi. Rekla mi je da je imala „iznenadan raskid“ i da mora da ostane kod mene.
Nisam joj čak ni dozvolila da uđe dalje od hodnika. Sama pomisao da mi se tihi život okrene naglavačke toliko me je uznemirila da sam prešla u odbrambeni režim. Rekla sam joj: „Majo, imam 62 godine. Odslužila sam svoje. Zaslužujem da živim u kući koja ostaje čista i tiha. Imaš dobar posao — idi u hotel i snađi se.“ Osetila sam se snažno. Mislila sam da praktikujem brigu o sebi. Gledala sam kroz prozor kako vraća decu u auto, osećajući kao da sam se konačno zauzela za sebe.
Ali tri dana kasnije, krivica me je izjela i otišla sam da je potražim. Boravila je u oronulom motelu na ivici grada. Kada me je konačno pustila unutra, istina je izašla u bujici suza. To nije bio „iznenadan“ raskid. Maja je više od godinu dana bila žrtva emotivne i finansijske kontrole.
Nije bila „lenja“ da pronađe smeštaj; nedeljama je planirala tajni beg, čekajući jedini trenutak kada je mogla da ode a da je on ne zaustavi. Nije došla kod mene zato što je bila neodgovorna; došla je jer sam bila jedina osoba za koju je verovala da je može sakriti.
Zalupila sam joj vrata jer nisam želela da mi se tepih isprlja ili da mi se san prekida. Sada „mir“ u mom stanu deluje kao grobnica. Moja ćerka je prestravljena, moji unuci zbunjeni, a ja sam ta koja ih je izneverila kada je bilo najvažnije.
Kako da sebi oprostim što sam bila tako sebično „postavila granice“? I kako da ubedim ćerku da mogu biti njeno sigurno utočište nakon što sam je već odbila usred oluje?
Molim vas, pomozite,
Sandra
