Trudila se da što jasnije obeležava put, glasno je dozivala Harija, ali sem cvrkuta ptica i raznih zastrašujućih šumova, drugog odgovora nije bilo.
Odlučno je hodala napred sve dok u jednom trenutku kroz visoke krošnje nije primetila da sunce zalazi i polako pada mrak. Uplašila se i shvatila da se mora vratiti. Okrenula se, i prateći tragove koje je ostavila
pojurila nazad. Noć se spuštala, videla je sve teže i u jednom trenutku shvatila da više nema tragova koje je pratila. Par koraka napred, nazad, desno, levo, ali tragova nije bilo. Svaki puteljak koji bi odabrala ubrzo bi se pokazao da nije onaj kojim je došla. Nastavila je da menja pravce, ali je sve izgledalo isto, a tragova nije bilo. Potpuno je izgubila orijentaciju i više nije znala na koju stranu da krene. Uhvatila je panika i ona je izgubila nadu da će pronaći put. Glasno je dozivala Harija, zatim prijateljice sve dok nije shvatila
da je potpuno izgubljena. Vidljivost u šumi je bila veoma slaba te se panično osvrtala na svaki šum jer je po noći sve to zvučalo jezivo.
Suze su počele da joj naviru, ali se trudila da se pribere, znajući da joj je panika najveći neprijatelj.
Ostani mirna, nemo je naređivala sebi.
Strah i umor su počeli da deluju. Više nije imala snage da normalnohoda, nego je posrtala. Grozničavo je razmišljala, pokušavajući da se priseti nekog Harijevog saveta. Bila je svesna da mora malo stati i spavati nekoliko sati, ali je to bilo neizvodljivo. Odjednom joj je palo na pamet da bi najbezbednije spavanje bilo na drvetu.
Nastavila je dalje, gledajući stabla pored kojih je prolazila i na kraju je pronašla jedno, na koje je mogla da se popne. Sa mukom se popela na jednu visoku granu. Sa pantalona je skinula kaiš, pričvrstila ga za drvo, a potom za sebe. Bila je iscrpljena, ali ipak nije mogla da zaspi. Osmatrala je, slušala zvukove i trzala se na svaki šušanj.
Polako se smirila i zaspala.
Probudio je cvrkut ptica. Telo je bolelo i tek kada je otvorila oči postala je svesna gde se nalazi i kako je protekao prethodni dan. Polako se odvezala i pažljivo sišla sa drveta. Znala je da mora dalje, ali nije znala put. Odlučila je da posluša svoj instinkt i krene u određenom pravcu. Gorko se kajala zbog svoje nepromišljenosti, ali je sada bilo kasno. Hodala je polako, pokušavajući da negde ugleda trag koji je ostavila. Terala je sebe da ne razmišlja mnogo, kako je ne bi uhvatila panika.
Hodala je satima.
U jednom trenutku drveće je postalo malo rede i njoj se učinilo da je u daljini ugledala čudesan odsjaj. Pojurila je u tom pravcu. Srce joj je poskočilo od radosti jer se nije prevarila. U daljini pred njom je bila reka.
To je bio njen spas.
Došavši do obale, razočarano je stala, a zatim od umora pala na zemlju.
Obala je bila pusta, nikoga nije bilo na vidiku. Posmatrala je predeo, ne prepoznajući ga. Vikala je, dozivajući svoje drugarice, ali je one nisu čule. Shvatila je da je otišla nizvodno od mesta na kojem su kampovale i počela da se vraća uz obalu.
Hodala je dugo. Sunce je neumoljivo pržilo, a ona je morala često da zastajkuje i osveži se vodom.
Bila je užasno gladna, a rezerve vode i hrane su bile na izmaku, te se morala zadovoljiti jednim zalogajem i sa par gutljaja vode.
Odjednom, začula je neki zvuk, naglo poskočila i uperila pušku u tom pravcu. Drhtala je celim telom. Kada je videla odakle dolaze zvuci i ko ih proizvodi, puška joj je umalo ispala iz ruku.
