Sa protekom dana, Diona je sa sve većom teskobom razmišljala o odlasku na proslavu godišnjice braka svojih roditelja, i susretu sa ostalim članovima porodice. Radovala se jedino svojim bratancima, dvojici nestašnih dečaka, sa kojima je planirala da provodi najviše vremena.
Namemo nije predložila majci da dođe ranije, kako bi joj pomogla u kuhinji, oko pripremanja brojnih jela. Kada je to jednom učinila, majka joj se gotovo narugala, uz komentar da ona ne ume da kuva dovoljno dobro. Time je želela da istakne sopstveno kulinarsko umeće, ali je izabrala pogrešan način.
Da je za to bio zainteresovan, Diona bi rado razgovarala sa svojim ocem i o jedriličarstvu, njegovoj strasti. Ali, on je smatrao da se ona, kao žensko, nimalo ne razume u jedrilice.
Pokušavala je i da predloži sestri da neko vreme provedu nasamo, međutim, dobila je grubo objašnjenje da ona, kao udata žena, mora uvek da bude uz svog supruga. Brat se rado družio sa njom, ali tako što je neprestano pričao o onome što mu se dešavalo na poslu. Ako bi pokazao interesovanje za njen posao i postavio joj pitanje o istom, retko kada bi strpljivo saslušao odgovor. Uvek bi, fokus razgovora, prebacio na sebe.
Diona nije imala dilemu oko toga da su je članovi njene porodice voleli. Osećala je tu ljubav, kao i njihovu spremnost da se odazovu za slučaj, da im zatraži neku pomoć.
Ipak, njoj sve to nije bilo dovoljno. Želela je da bude uvažena, da je ne smatraju za nekoga ko se nije ostvario, ko je živeo život bez cilja i bez smisla.
