— Jelena, otvori vrata! Policija! — tresak na vratima me je trgao iz sna. Pogledala sam u supruga, Marka, koji je već ustajao iz kreveta, zbunjen i bled. Bila je subota, pola sedam ujutru. Deca su još spavala. Srce mi je tuklo kao ludo.
Otvorila sam vrata, a ispred mene su stajala dva policajca i žena iz Centra za socijalni rad. — Dobili smo prijavu o zanemarivanju maloletne dece i sumnjivim aktivnostima u ovom stanu — rekla je hladno, ne gledajući me u oči. Osetila sam kako mi se noge seku. Marko je pokušao da objasni: — Gospođo, mora da je greška, naši sinovi su zdravi, uredni, idu u školu, nikad nismo imali problema…
— Moramo da proverimo — prekinula ga je. Ušli su unutra, pregledali frižider, kupatilo, dečju sobu. Deca su se probudila i gledala u strance širom otvorenih očiju. — Mama, šta se dešava? — pitao je mlađi sin, Luka.
— Ništa, ljubavi, samo rutinska kontrola — slagala sam, dok mi se glas tresao.
Nakon sat vremena, žena iz Centra je rekla: — Sve je u redu. Ali znajte, neko vas je prijavio anonimno. Ako se ponovi, biće ozbiljnije posledice.
Foto: BETAPHOTO / Sipa Press / Profimedia
Zatvorila sam vrata i počela da plačem. Marko me je zagrlio. — Ko bi mogao da nam uradi ovako nešto? — pitao je. Znala sam odgovor, ali nisam smela da izgovorim ime naglas.
Sve je počelo pre godinu dana, kada se u naš ulaz doselila baka Milica. Bila je sama, udovica, deca su joj živela u inostranstvu. Prvih meseci niko nije ni znao da postoji. Onda sam je srela na stepenicama kako vuče kese iz prodavnice. Pomogla sam joj do stana. Od tada smo joj često pomagali: donosili namirnice, lekove, zvali je na kafu.
— Jelena, ti si jedina koja me pita kako sam — govorila bi mi često. Marko joj je popravljao slavinu, deca su joj nosila đubre. Postala nam je kao član porodice.
Foto: Shutterstock
Ali jednog dana, pojavila se njena ćerka, Sanja. Došla iz Nemačke sa mužem i dvoje dece. Prvi susret bio je hladan. — Vi ste ti što stalno dolazite kod moje majke? — pitala me je s nepoverenjem.
— Samo pomažemo kad možemo — odgovorila sam iskreno.
— Ne treba njoj ničija pomoć! Ima porodicu! — odbrusila je i zalupila vrata pred nosom.
Od tog dana Milica više nije smela ni da nam otvori vrata kad bismo pokucali. Sanja bi vikala iznutra: — Ne treba nam ništa! Ostavite nas na miru!
Nisam razumela zašto toliko neprijateljstva. Marko mi je govorio: — Pusti ih, možda su ljubomorni ili misle da nešto očekujemo zauzvrat.
Ali nisam mogla da gledam staricu kako sedi sama po ceo dan dok joj ćerka obilazi tržne centre i kafiće po Beogradu. Jednog dana sam joj ostavila supu pred vratima. Sutradan sam našla činiju razbijenu na otiraču.
— Jelena, nemoj više da se mešaš — rekla mi je komšinica Vera s trećeg sprata. — Sanja priča po ulazu da hoćeš da preotmeš stan njenoj majci.
Osećala sam sramotu i bes u isto vreme. Nikad mi nije palo na pamet da tražim bilo šta od Milice osim osmeha i razgovora.
Foto: Profimedia
Nekoliko dana kasnije, Milica me je krišom pozvala telefonom:
— Jelena, izvini što ti nisam otvarala vrata… Sanja mi brani sve… Plaši me… Ali ti si jedina koja mi je ikad pomogla… Ako mi se nešto desi…
Glas joj je drhtao. Nisam znala šta da kažem osim: — Tu sam za vas uvek.
Sledeće nedelje Sanja se vratila za Nemačku. Milica je opet počela da izlazi iz stana, ali bila je bleda i uplašena. Jednog dana sam joj donela kolače koje su deca pravila za školu.
— Hvala ti, dušo… Samo nemoj nikome reći… — šaputala je kao dete koje krije slatkiše.
Mislila sam da će sve proći kad Sanja ode. Ali onda su počele glasine po ulazu: „Jelena i Marko vrebaju bakinu penziju“, „Hoće da joj uzmu stan“, „Zato stalno vise kod nje“.
Jednog dana dok sam išla po Luku u školu, presrela me je komšinica Ljiljana:
— Jelena, pazi se ti te stare veštice! Znaš li ti kakva su vremena? Danas pomogneš nekome, sutra te optuže za ko zna šta!
Nisam verovala da ljudi mogu biti toliko zli. Ali onda se desilo ono najgore: prijava Centru za socijalni rad.
Foto: Shuterstock
Nedelju dana nisam mogla mirno da spavam. Deca su me pitala zašto ih drugari zadirkuju u školi: „Tvoja mama maltretira baku Milicu!“ Srce mi se kidalo.
Marko je bio besan:
— Znaš šta? Sledeći put kad vidiš nekog da pada na ulici, okreni glavu! Niko ti neće reći hvala!
Ali nisam mogla tako. Nisam ja takva osoba.
Jednog dana Milica je nestala iz stana. Komšije su pričale da ju je Sanja odvela u dom za stare negde kod Novog Sada. Niko nije znao tačno gde. Njena vrata su ostala zaključana mesecima.
Foto: Shutterstock
Onda mi je stiglo pismo bez pošiljaoca. Prepoznala sam drhtavi rukopis:
„Jelena, hvala ti na svemu što si učinila za mene. Nemoj nikad prestati da budeš dobra osoba zbog zlih jezika. Tvoja Milica“
Plakala sam dugo tog dana.
Ali gorčina nije nestala ni danas. Komšije me gledaju ispod oka. Deca su prestala da dovode drugare kući. Marko više ne pozdravlja nikoga u ulazu.
Ponekad se pitam: Da li vredi biti dobar kad te društvo zbog toga kazni? Da li smo stvarno postali narod koji ne prašta tuđu dobrotu?
