U početku, Lejni je mislila da će kod tetke ostati samo do kraja raspusta. Međutim, kada joj je tetka kupila školsku uniformu i povela u obližnju školu, devojčici je bilo jasno da se više neće vraćati kući i da je njena sudbina, od tog trenutka, vezana za Maltu i tetkin dom.
Kada je teča umro, a tetka Elis se razbolela, Lejni je napustila studije i ostala uz tetku do poslednjeg dana, negujući je. Po danu se sećala majke i patila što od nje nikada više nije ćula ni glasa. Kao da Lejni nije postojala, Ketrin Vigins ni jedan jedini put nije poslala ni čestitku za Božić.
Međutim, za Lejni su prave muke dolazile tek kada bi se spustila noć. Ni jedna noć joj nije prošla bez košmamih snova u kojima se uvek pojavljivao njen otac. I njena majka, smrknuta pogleda, kako je izgledala onog dana kada je Lejni otputovala s tetkom. Svoj bol devojčica je hrabro nosila u sebi, ne govoreći nikome o tome.
Kada je posle tetkine smrti ostala sasvim sama, odlučila je da se suoči sa istinom. Znala je da ne srne, kao noj, skrivati glavu u pesak. Godinama je potiskivala stvarnost verujući da će se sve, nekako, izmeniti. Ali to je bilo bežanje od istine. Ma kako bila bolna, morala se suočiti s njom. Otputovaće kući, razgovaraće s majkom i Lisom i pokušati da dozna zašto se majka prema njoj, od rođenja, ponašala kao da Lejni nije njeno dete. Pokušaće da sazna zašto joj ni jedna ni druga nisu nikada odgovorile na njena pisma i razglednice. Mnoga pitanja su je mučila godinama i Lejni je odlučila da, konačno, dobije odgovore na njih.
Začula se škripa kočnica. Voz je lagano ušao u stanicu i zaustavio se. Povici sa svih strana su prekinuli Lejnine misli i sećanja. Jedan visoki kondukter se osmehnuo, uzeo njene stvari i ubacio ih u jedan kupe. Lejni je naterala sebe da se i ona osmehne dok je zahvaljivala ljubaznom mladiću. Sela je u ugao do prozora i zaklopila oči. Sada je već bila tako blizu kuće.
